Htela sam da pišem o drugim temama. Bilo ih je mnogo, bile su direktno vezane za Srbiju i za region i vesti su ih danima bile pune. Međutim, jutro kad je trebalo da napišem kolumnu, dočekala nas je vest iz Amerike koja naizgled nema veze s nama - jedan prestižni američki politički časopis došao je do dokumenata koji pokazuju da Vrhovni sud SAD planira da donese i objavi odluku kojom se poništava presuda u slučaju Rou protiv Vejda iz 1973. godine - drugim rečima: Sjedinjene Američke Države posle 50 godina nameravaju da ukinu Ustavom garantovano pravo ženama na prekid trudnoće.
Radi se o presudi koja je utvrdila da Ustav SAD garantuje pravo ženi da odlučuje o prekidu trudnoće bez ograničenja koje bi joj u tom smislu nametala država. Zbog ove presude morali su biti promenjeni zakoni u više federalnih država, a ona je postala univerzalno pravilo.
Iako ovo nije stavilo tačku na debatu koja se kontinuirano i vrlo živo vodi u SAD o pravu žene na abortus, uz česta osporavanja, teške reči i velike podele u američkom društvu, makar je stavljena tačka na pravnu stranu priče i pokušaji federalnih država da u sopstvenoj režiji zabrane abortus bili su onemogućeni.
Ovo će se, međutim, kako se sada čini, vrlo brzo promeniti, budući da pomenuta odluka zaključuje da presuda na osnovu koje je slobodno pravo da odlučuju o rađanju garantovano ženama u Americi zapravo nikad nije bila zasnovana na pravu i da u Ustavu SAD zapravo i nema reči o ovome. Zbog toga, smatra Sud u ovom mišljenju, odlučivanje o pravu na abortus treba vratiti legitimno i legalno izabranim predstavnicima građana, a ne pozivati se na izmišljeno pravo koje u Ustavu uopšte ne postoji.
To znači da će svaka država, odnosno političari u njoj, odlučivati o pravu žene da slobodno odlučuje o svom telu i životu. Sasvim je izvesno da će najmanje desetak država potpuno zabraniti ili vrlo ograničiti prava žena da odlučuju o svom telu. Pokušavale su to i ranije, ali im je upravo ova presuda stajala na putu da to i ostvare. Ostaje da se vidi da li će ova preliminarna verzija mišljenja Suda ostati i konačna u narednih mesec ili dva, kad presuda treba da bude ozvaničena. Već se dešavalo da sudije promene mišljenje pred samo glasanje o presudi. Nečuveno je, međutim, da se tako nešto desi kad se radi o ljudskim pravima.
Jer rasprava o pravu žene da slobodno odlučuje o svom telu upravo i jeste rasprava o ljudskim pravima. Kako do ukidanja ostvarenih ljudskih prava može da dođe nakon 50 godina u zemlji koja je sebe postavila kao zaštitnika demokratije u svetu, kao kolevku filozofije da je ljudska sloboda neprikosnovena vrednost, u zemlji koja je postala simbol borbe protiv uplitanja države u privatne stvari građana? Odjednom, u toj državi u kojoj je većinsko mišljenje da zdravstveno osiguranje ne sme biti obavezno jer država ne sme nametati nekome obavezu da nešto plaća, država može i sme da nametne obavezu ženi da rodi dete koje ne želi da rodi. Neko će reći da to nema veze s nama.
Da se kod nas to ne može desiti. Ali svaki put kad vidim one koji se ljute na žene zbog „bele kuge“ (termin koji, recimo, treba zakonom zabraniti), kad vidim ministra kako ljutito pita šta još treba da nam se da da bismo rađale, svaki put kad pročitam izjavu o tome kako su žene suviše navikle na komfor i kasno počinju da rađaju, zapitam se koliko vremena treba da prođe dok se neko ne doseti da žene ne treba samo osuđivati zbog toga što slobodno smeju da odlučuju o prekidu trudnoće, nego im to pravo treba i oduzeti. Ako može drugde, može i kod nas, zašto da ne?
NE PROPUSTITE
