Neke je veoma iznenadila vest da je Srpska pravoslavna crkva odlikovala Vojislava Šešelja Ordenom Svetog vladike Mardarija i da mu je orden u ime vladike Longina uručio vladika bački Irinej Bulović. Neki vernici su, užasnuti, ustvrdili da je ovo crvena linija koju nisu u mogućnosti da pređu, kap koja je prelila čašu i da su još uvek u neverici kako se takvo šta moglo desiti. Pravo pitanje je, međutim, zbog čega su, za ime sveta toliko iznenađeni.
Zar nije ta ista Srpska pravoslavna crkva sve vreme devedesetih godina podržavala politiku koju je vodio Vojislav Šešelj zajedno sa svojim paravojnim jedinicama? Zar su zaboravili sramnu ulogu koju je ta crkva imala u krvavim ratovima na prostoru bivše Jugoslavije? Zar su smetnuli s uma blagosiljanje „Škorpiona“ neposredno pre nego što će vezanoj deci pucati u potiljak? Zar su prevideli patrijarha Pavla s Karadžićem i Mladićem u vreme kada su bili opšte poznati strašni zločini i ubistva koje su oni počinili i organizovali? Zar se ne sećaju do zuba naoružanih popova kako prete onima druge vere i nacije, prebiraju po kostima iz Drugog svetskog rata i pozivaju na osvetu za Jasenovac i sve nepravde ikada nanete Srbima? Zar su zaboravili sveopštu crkvenu opčinjenost Slobodanom Miloševićem i njegovom politikom? Da izađemo iz devedesetih i podsetimo se nečega od pre svega desetak dana, zar nije patrijarh Porfirije dolazio u Herceg Novi pod parolom da dolazi u „srpsku Boku“ i „srpsku Crnu Goru“? Zar nije mitropolit Joanikije podržao „konačno rješenje za Crnogorce“ i koje je izneo srpski istoričar i velikosrpski glasnogovornik Aleksandar Raković, a koje podrazumeva da će Crnogorci biti istrebljeni? Zar nije „srpski svet“, čiji je jedan od glavnih apologeta Srpska pravoslavna crkva, samo drugo ime za „veliku Srbiju“, projekat koji je odneo stotine hiljada života, uništio milione sudbina i koštao ljude na ovim prostorima izgubljenih decenija? Zar nije ta crkva evo i sada, povodom organizovanja Evroprajda u Beogradu, iznova i iznova pokazivala svoju mržnju i netrpeljivost prema svakome i svemu što je drugačije, što slepo ne sledi njihovu doktrinu i zar nisu velikodostojnici te iste crkve pre svega nekoliko nedelja pozivali na nasilje protiv učesnika parade i onih koji ih podržavaju? Čime smo tačno iznenađeni, ponoviću pitanje? Jer sve što je Srpska pravoslavna crkva radila, i devedesetih, baš kao i sada, savršeno je dosledno. Ostala je dosledna sebi i ideologiji zločina i mržnje, velikosrpskom projektu koji vernicima umesto hrišćanstva podmeće svetosavlje, i to nekakvu vrlo tendenciozno i maliciozno predstavljenu verziju svetosavlja čiji je jedini cilj da širi nacionalizam, šovinizam, nipodaštava druge i neretko poziva na nasilje prema njima. Ostala je dosledna i bezočnom bogaćenju svojih velikodostojnika koji ulažu u sve unosnije i unosnije biznise, građevinske investicije i ugostiteljske objekte, ne plaćajući na njih porez, jer imaju drugačiji tretman od svih drugih građana.
Tako da nemamo baš mnogo čemu da se čudimo. Naravno da je Srpska pravoslavna crkva odlikovala Vojislava Šešelja. Jer, Vojislav Šešelj radi ono što oduvek radi, a i Srpska pravoslavna crkva radi ono što oduvek radi. Problem je jedino u tome što su prečesto na istom zadatku.
