Ministri spoljnih poslova Srbije i Rusije Nikola Selaković i Sergej Lavrov potpisali su na marginama održavanja Generalne skupštine UN u Njujorku nešto što se zove plan konsultacija ministarstava spoljnih poslova za naredne dve godine. I, dok ceo svet osuđuje Rusiju zbog napada na Ukrajinu, ratnih zločina, zverstava i ubistava, dok Rusija preti celom svetu, celoj Evropi, pa time i Srbiji nuklearnim napadom, dok čitav demokratski svet i cela EU uvode sankcije Rusiji, Srbija odlučuje da se s Rusijom konsultuje, da s njom usaglašava i koordinira aktivnosti kada je u pitanju spoljna politika.
Upitani da prokomentarišu ovaj, naizgled iznenadni, naizgled preokret u spoljnjoj politici Srbije, Ana Brnabić i Aleksandar Vučić izabrali su da, u Putinovom (ili svom) maniru odgovore bahato, silno, nipodaštavački i uz polupretnje. Ana Brnabić povukla je nekakvu nesrećnu uzročno-posledičnu vezu između „najvećih pritisaka na Srbiju od 1999“ i toga što je „Vučić svetskim silama sasuo istinu u lice“.
Da zanemarimo sada što je to „sasipanje istine velikim silama u lice“ bilo tragikomično, sa sve poređenjem broja pregleda na društvenim mrežama koji ima naš predsednik i onog koji ima predsednik ratom zahvaćene Ukrajine Volodimir Zelenski. Ima nešto mnogo važnije od toga. Nova-stara premijerka je dodala i da je pokušala da razgovara sa zvaničnicima EU, ali da tu ne postoji nikakav prostor za razgovor jer oni nas ne čuju i zaključila da su to „brutalne ucene, pretnje“.
Ona je rekla i da je razgovarala s predsednikom i da je on veoma ljut, jer su ti pritisci do te mere neprincipijelni. Brnabićeva je iskazala i bojazan zbog toga što predsednik treba da ide 6. oktobra u Prag, gde će se održati prvi sastanak Evropske političke zajednice, „zbog toga što će tamo biti odnos 40 prema jedan, ne 27 prema jedan, koliko EU ima članica“. Ah, zvuči li ovo tako divno poznato?
Opet su svi protiv nas, opet neprincipijelni i nepravedni pritisci, pretnje i ucene sa zlog Zapada, opet mi, jedini ispravni, stradamo jer ne želimo da služimo zapadnim gospodarima već odabiramo da negujemo slobodarski duh svoga naroda, samo još nedostaju nepravedni i ničim neizazvane sankcije na našu zemlju, strani plaćenici, domaći izdajnici i goloruki narod koji brani svoja ognjišta i gotovo da se ceo narativ iz devedesetih godina prošlog veka vratio na velika vrata. Evropska unija odreagovala je veoma burno na ovaj nazovi preokret, koji zapravo to nikada nije ni bio, nego se, ispostavlja se, radi samo o „povratku na fabrička podešavanja“, vraćanju politike koja u srcima mnogih nikada nije ni napuštana, premda se davalo sve od sebe da se svetu i Evropi pošalje drugačija poruka.
Sada su stvari veoma jasne - Srbija nema nikakvu nameru da uvede sankcije Rusiji, nema nikakvu nameru da postane članica Evropske unije, da vodi usklađenu spoljnu i bezbednosnu politiku s njom i nema nikakvu nameru da bude faktor stabilnosti na Balkanu. Naprotiv. Period sedenja na dve stolice je gotov, mada je svakome ko je iole umeo da čita „znakove kraj puta“ od početka bilo jasno da ga nikada nije ni bilo. Stolica je oduvek bila samo jedna - ruska - a sve ostalo je bila vrlo loša gluma i oportuno pretvaranje.
Ana Brnabić je zabrinuto dodala i da postoji mnogo političara u SNS i članova u Vladi koji žele da država promeni svoju politiku kako bi pritisci nestali. Jasno je, međutim, da Srbija ne mora apsolutno ništa da menja. Politika je uvek bila potpuno ista, od devedesetih do danas.
NE PROPUSTITE
