Današnju subotu, dan za kulturu, posvećujemo kulturi infantilnosti. Povod: skupštinska polemika Zorana Lutovca i Gorana Vesića o pitanju od 1.000.000.000.000 rupija - ko je od te dvojice korifeja demokratije bio bliži Ðinđiću. To (nerazjašnjeno) pitanje je naišlo na toliki odjek u javnosti da je Danas u rubrici Pitanje/odgovor upriličio anketu na temu a da šta političke ličnosti misle, ko je Ðinđiću bio bliži - Goran ili Zoran. Na anketu su se odazvali čak i neki ljudi za koje sam mislio da nisu infantilni.
Da je skupštinski poslovođa imao bar malčice smisla za humor, spor je mogao rešiti na isti način na koji je moj omiljeni rimski imperator, Heliogabal, delio državne funkcije. Trebalo je samo da pretendenti na Ðinđićevu bliskost povade qwrzeve, premere ih i - čiča miča, gotova priča, ko ima veći, taj je bio bliži.
Nemojte se mrštiti i ibretiti. Psihologija „ko ima veći, taj je glavni“ rođena je, jedva nešto malo vulgarna, sestra psihologije „ja sam bio bliži znamenitom čoveku, sledstveno sam i ja značajan čovek“.
Ni po jada da su samo Goran i Zoran infantilni. Manje-više svi su takvi. Šta „manje-više“ svi su takvi, i to je jedan u mnoštvu razloga zbog kojih nam ovako traljavo ide i zbog kojih Srbija sve više liči na Nušićevu „Ožalošćenu porodicu“. (Pogledajte tu komendiju ako se negde igra, ako ne, bar je pročitajte.)
Zoran Ðinđić uopšte nije držao do emocija u politici (već čujem iz offa prdonje koji mrsomude, „pa da, iskvario ga Zapad, uzeo mu dušu“). Vreme je pokazalo (i sve će više pokazivati) da su manje-više svi njegovi izbori saradnika bili pogrešni - da li je uopšte imao izbora - ali kad ih je birao, mnogo mu je važnije bilo da li je Kurta efikasniji i operativniji od Murte nego da li mu je Murta „bliži srcu“ od Kurte.
I - viđi vraga - to je počelo da daje rezultate. Pre desetak godina u naivnosti bih napisao - „tek bi davalo dobre rezultate“ - sada, međutim, kada su neke stvari, u stvari neka govna, isplivala na površinu, znam da od tog posla ne bi bilo ništa. I sam Ðinđić je nameravao da digne ruke od ćoravog posla. Znali su to i „emotivci“. Streljali su ga čisto da pošalju poruku u budućnost. Evo teksta poruke: Biće streljan svako ko pokuša da uradi ono što je pokušao Ðinđić. Pečat. Potpis: Amfilohije.
Nakon što je, zahvaljući spletu misterioznih okolnosti - o kojima se možete obavestiti za jedno stotinak godina - DS dopao JexS-ovih šaka, započelo je novo zlatno doba politike emocija. Neću baš da kažem da je JexS saradnike i funkcionere birao po Heliogabalovom principu - ko ima veći - ali je državne stvari vodio sa „ekipom iz kraja“, pajtašima iz srednje škole i đacima koji su mu se blagovremeno uvukli u bulju. Svojski je JexS orao sa jaranima bliskim srcu, sve dok nije upropastio i ono malo što je Ðinđić koliko-toliko doveo pod vinklu i na kraju je završio drljajući dupetom. Drljaj, Boki, dupe ti se pozlatilo.
NE PROPUSTITE
