Gotovo sedam meseci nakon izbora, kada su svi već zaboravili da su stvari u vezi sa formiranjem vlade od početka bile poznate i jasne, Srbija konačno dobija novu-staru vladu, koja, prema rečima nove-stare premijerke, u svom radu neće promeniti ama baš ništa. Zli jezici će se zapitati šta smo onda kog vraga toliko čekali, koliko je Srbiju politički koštalo ovo besmisleno odugovlačenje i da li se, ko zna koji put, pokazalo da su pregovori o personalnim rešenjima, u narodu poznati kao tuča za fotelje, ipak bili i ostali najvažnija stvar u politici.
Treća vlada Ane Brnabić, premijerke koju je Vučić prvi put postavio uz reči da se svi protive njenom izboru, uključujući i poslanike njegove stranke, pa čak i članove njegove porodice, ali će ona biti premijerka jer je on tako rekao, sedamnaesta je po redu od obnavljanja višestranačja u Srbiji. Ana Brnabić, izabrana isključivo zbog toga što je Vučić tako rekao, postala je prva osoba koja je na mesto predsednika vlade izabrana tri puta, isto tako isključivo zbog toga što je Vučić tako rekao. Ona nije bila ta koja nam je saopštila imena ministara u svojoj trećoj vladi, umesto nje to je učinio Vučić, ali neko bi rekao da je to upravo i logično, budući da nije ona ta koja ih je birala, nego upravo onaj koji ih je očitovao celokupnoj javnosti. Prva stvar koja upada u oči kada je u pitanju ova vlada jeste zaista neuobičajeno veliki broj njenih članova. Kao da nema dovoljno ministarstava, u poslednjem momentu pojavilo se i nekoliko ministara bez portfelja, koji su, kao i uvek, produkt ranije pominjanih tuča za fotelje. Nije im, dakle, toliko važno šta će tačno raditi, jedino im je važno šta će tačno biti, a to se, kao i uvek, pokazalo kao dobro oproban recept. U vladi, osim toga što nekih upadljivo nema, ima svih: i eksperata, i recikliranih kadrova, i novih i starih lica, i novopronađenih Lazara Krstića (samo se sada drugačije zovu), i ministara opšte prakse koji se samo sele iz resora u resor, kao da nema apsolutno nikakve razlike i veze kojim resorom upravljaju, i onih koji su s vremenom naučili da se bave poslom na koji su se u prethodnom periodu na jedvite jade navikli i nešto o njemu naučili, i onih koji ispunjavaju dečačke snove pa sada upravljaju ministarstvima sile, iako su za taj posao potpuni diletanti, a, kao i uvek, pokazalo se da je srpska politička tradicija opsednutosti i fascinacije vojskom i policijom, posebno tajnom, ostala netaknuta. Ima i nekoliko odličnih rešenja. Smatram, recimo, da je Tanja Miščević odlično rešenje za ministarku evropskih integracija. Smatram i da je izbor Tomislava Žigmanova za ministra ljudskih i manjinskih prava odlična poruka regionu.
Nažalost, smatram i da će svi mogući uspesi izuzetnih pojedinaca u toj vladi pasti u vodu i biti poništeni, ako ne i onemogućeni, zbog opšteg političkog kursa ove vlade, katastrofalne spoljne politike, odbijanja da se ona usaglasi sa spoljnom politikom EU, zbog nepoštovanja zakona, odbijanja da se uvedu sankcije Rusiji, užasnog stanja u oblasti vladavine prava, uništenih institucija, autokratskog sistema vlasti, izjava da će vlada biti prosrpska, zaoštravanja retorike prema EU, rečju, zbog toga što je njihova imena pročitao Vučić na stranačkom sastanku, koji se opet pokazao jačim od svih institucija u ovoj zemlji.
NE PROPUSTITE
