Kad posle burnog noćnog provoda u Beogradu, „gradu najbolje hrane i najlepših devojaka na svetu“, onaj naš Marsovac stane mamuran da prelistava srbske tabloide, da razgleda slika najsvežijih estradnih međunožja i da čita političarska prepičkavanja, mora da pomisli da je u Srbiji politički život veoma buran.
Ne zamerimo mu što tako misli. Čovek je pao s Marsa. U samoj stvari srpska politika je - u boljem slučaju - okean dosade, odugovlačenja, mrsomuđenja i ispaljivanja ubuđalih mantri, u gorem slučaju - poprište sumašedših parapolitičkih projekata, poput, recimo, najrecentnije ideje o pravljenju atomske bombe kao garanta suvereniteta. Ali kako baciti A-bombu na stadion JNA, koji takođe nije pod državnim suverenitetom.
Nema u Srbiji - nikada nije ni bilo - nikakve političke dinamike, lojalne političke konkurencije i konstruktivne političke napetosti. U Srbiji je uvek ili političko mrtvilo ili je neka revolucija, prevrat, u svakom slučaju neki težak pičvajz. Ništa čudo za državu statusa quo, koja je posle gotovo sto godina ponovo postala međunarodnopravni subjekat tek kada se Crna Gora - na silu Boga i posle mnogo opstrukcija udbaško-guslarske elite - izborila za nezavisnost.
Prijatno sam se, recimo, iznenadio što je dvadeset godina zakasnela promena registarskih tablica protekla bez žrtava u ljudstvu i materijalu. Nisam se, međutim, uopšte iznenadio furtutmom koja je nastala oko zamene SM i UR tablica RKS tablicama. Bećković će, bezbeli, parafrazirati samog sebe i uskliknuti: „Gde su srpske reg. tablice, tamo su srpske zemlje.“ Ne treba sumnjati da će taj usklik naići na odličan prijem u patriotskoj kulturnoj javnosti koja je zaboravila - ako je uopšte primetila - da su tamo gde su nekada bile srpske zemlje, sada srpski grobovi.
Republika Kipar, koja ima sličan, iako mnogo veće (i duži) problem - jedna trećina teritorije „otete“ 1974 - nego Srbija, recimo ne radi tako. Posle kraćeg perioda gledanja preko nišana - mnogo kraćeg od perioda koji je protekao od proglašenja nezavisnosti Kosova - Nikozija je autohtonom turskom stanovništvu lažne države Severni Kipar omogućila pravo na 1. državljanstvo, 2. zdravstvenu zaštitu, 3. pravo na zapošljavanje i 4. nije pravila pitanje oko automobilskih registarskih tablica.
Do reintegracije kiparskog severa i juga - vlažnog sna Bećkovića i ekipe reintegrista - fakat nije došlo, ali - viđi vraga - samo zato što to Grci NISU HTELI. Na referendumu iz 2004, čini mi se, građani Severnog Kipra su glasali za ponovno ujedinjenje, građani južnog dela su zaokružili „ohi“ (jok).
Nešto Grcima nije odgovaralo u inače „održivom“ planu reintegracije - skrojenom tamo gde se i nama kroji kapa - pa su odlučili da sačekaju bolju priliku kojom će im garantovati sve što im je srcu drago.
Naravno, napetosti, dugotrajniih od srpsko-albanskih, i dalje ima, ali se saobraćaj između severa i juga nesmetano odvija, niko ne gleda reg. tablice, osim da proveri da registracija nije istekla, a čujem da i južnoseverni poslovi cvetaju, u svakom slučaju pičvajza nema.
NE PROPUSTITE
