Novi Sad, promovisani grad kulture i njena evropska prestonica za 2022, ovih dana je preplavljen plakatima za koncert Mirka Pajčina, alijas Baje Malog Knindže, najpoznatijeg po hitu „Ne volim te, Alija, zato što si balija“, ali drugim pesmama u kojima poziva na nasilje, obećava povratak srpskih oduzetih zemalja i sanja stvaranje velike Srbije. S njim će nastupiti i bend Minđušari, poznat po hitu s Borom Ðorđevićem Čorbom „E, moj druže zagrebački“, kao i „Armija srpska i jednom zauvek sve će da vas smrska“. Ovaj velelepni, kulturni i nadasve kosmopolitski skup održaće se u Spensu, a kao datum za ovu evropsku kulturnu manifestaciju prigodno je izabran 18. novembar, dan pada Vukovara, u čijem je razaranju, do tada nikada viđenom u novijoj istoriji Evrope, ključnu ulogu imao upravo Novosadski korpus.
I dok su čelnici Novosadskog korpusa postali heroji koje slavi i poštuje Vojska RS, bez obzira na zverstva, ubistva, zločine i doslovno ubistvo celog grada, na dan kad se to desilo u evropskoj prestonici kulture će se organizovati proslava uz prigodne stihove „Moj je tata zločinac iz rata“, „Zbog Krajine i spaljenih sela, nekome će metak usred čela“ i drugih podjednako zapaljivih, podjednako opasnih i podjednako otrovnih.
Neki misle da se radi o beznačajnom događaju, da je stvar ukusa da li se nekome nešto sviđa ili ne, te da svaki estradni umetnik ima pravo da organizuje koncert, ma šta neko mislio o umetničkoj vrednosti muzike. Ovde se, međutim, radi o nečemu drugom. Ukoliko ne podržavamo i protivili bismo se da Marko Perković Tompson o svom trošku za svoju publiku organizuje koncert u, recimo, Novom Sadu, moramo se usprotiviti i koncertu Baje Malog Knindže. Jer, u pitanju su dve strane iste medalje.
Ono što oni nazivaju muzikom u ne tako davnoj prošlosti bilo je simbol uništenja i mržnje, bile su to himne koje su se pevale dok su se palila sela, pljačkale kuće, likvidirali civili i ubijali gradovi. I tog će se dana mnogi čiji su očevi, možda i dedovi, zaista bili zločinci iz rata veseliti, pevaće stihove kojima se širi mržnja i otići s tog koncerta oplemenjeni bar za još jedno negativno osećanje, bar za još jednu osobu više u svom životu koju mrze, bar za još jedan mililitar više zadojeni mržnjom prema onima koje nisu nikad ni videli ni upoznali. Jer, u Novom Sadu se ne priča o tome šta je Novosadski korpus činio te jeseni u Vukovaru. Ne priča se o tome kako su očevi moje generacije, koji su tada bili mobilisani i poslati u Vukovar, ne priča se o tome kako je JNA predala civile paravojnim formacijama znajući da će biti mučeni i streljani, ne priča se o Lovasu, o tome kako je grupa od 51 stanovnika tog mesta poslata u minsko polje da ga „očiste“, ne priča se o masovnim pljačkama, ne priča se o razorenom gradu, o leševima po ulici, o granatama. Ne priča se o tome da su mnoge od ovih stvari počinili naši sugrađani, naši očevi, sada deke naše dece, koji se veselo igraju sa svojim unucima, zanemarujući živote koje su oduzeli, upropastili i uništili. Da li su ih i zaboravili, osim toga što ih zanemaruju, ne znam. Znam da ih mi ne smemo zaboraviti.
NE PROPUSTITE
