Mir je ono što ljudi najviše traže i ono što najteže pronalaze. Mir sa samima sobom i sa svetom oko sebe je oduvek bio nešto poput „svetog grala“ za ljude koji vekove čovečanstva žive okruženi ratovima, sukobima različitih interesa i strateškim planovima različitih carstava da „konačno“ zavladaju svetom.
Ipak, to nije pošlo za rukom nijednom carstvu, jer se pokazalo da su sva ona više ili manje prolazna, a ostala je kroz vekove neutaživa ljudska potreba za mirom i slavljenje onih koji su tom miru doprineli više negoli ratu. U tome je upravo i smisao Božića koji je za nama, a koji se uvek iznova slavi sa istom porukom o „miru na zemlji među ljudima dobre volje“, kao podsećanje na dan rođenja kralja mira, Isusa Hrista, za neke Bogočoveka, a za neke jednog od najvažnijih moralnih učitelja čovečanstva. Bez obzira na to sa koje strane gledamo na „lik i delo“ Isusa Hrista, da li smo religiozni ili ne, da li čekamo njegovo obećano carstvo nebesko ili cenimo njegovo zemaljsko delo u kojem je propovedao mir na zemlji među ljudima dobre volje, ne možemo poreći da je poruka koju su doneli on i drugi proroci važna i potrebna, jer uvek iznova podseća čovečanstvo da ratovi ne mogu biti večni i da je mir ona druga, naizgled krhkija, ali jednako potrebna strana egzistencije čovečanstva.
Kao što rat ima svoje stratege, tako i mir ima svoje. Svako od njih je „genijalan“ na svoj način, kako razni Napoleoni, koji u malom prstu imaju konfiguraciju terena, raspored užih i širih snaga i maštu kuda bi baš valjalo izvršiti prodore, tako i razni Taljerani, minuciozni diplomati, koji u haosu sukoba prepoznaju šanse da se strane konačno dogovore o nekim „crvenim linijama“, kako sve ne bi otišlo dođavola. Ljudskoj istoriji su potrebni i jedni i drugi, jer je ona satkana i od ratova i od sporazuma nakon njih i ona uopšte napreduje u ovoj večnoj igri „jastrebova“ i „golubova“. Jastrebovi poput Napoleona svih vremena je s vremena na vreme „podmazuju krvlju“ i nosioci su promena nakon što neko vreme potone u sopstvenoj rđi i dekadenciji, golubovi poput Taljerana svih vremena (a onaj istorijski Taljeran je bio zapravo Napoleonov ministar spoljnih poslova koji je njegovu vatru stalno gasio vodom i zemljom) u istoriji su nužni da, usled promena koje donose sukobi jastrebova, vode brigu da se ne ode predaleko, na put s kojeg nema povratka.
Tako je bilo u prošlosti, tako je i danas kada imamo „Napoleone“ i „Taljerane“ našeg vremena u aktuelnim svetskim sukobima, pogotovo u onom u Ukrajini, koji je obeležio godinu za nama, kao što će obeležiti i sveže „načetu“ godinu pred nama. Prvi brinu o prodorima, drugi brinu da se u prodorima ne pređu „crvene linije“. A godinu pred nama će upravo obeležiti pitanje prelaska „crvenih linija“ ove ili one strateške sile, od čega će i te kako zavisiti sudbina ove naše lude planete.
Pored „Napoleona“ i „Taljerana“, tu su, srećom, i svi oni moralni učitelji čovečanstva, stari, poput onoga koji se rodio upravo na Božić, ukoliko u „digitalnom dobu“ nemamo upečatljivih novih, a tu su i njihovi naslednici na zemlji raznih konfesija, koje po difoltu ne mogu biti protiv mira.
To je onaj tas na vagi istorije, koji ipak sprečava da tegovi železa i krvi konačno prevagnu.
NE PROPUSTITE
