Pratim svakodnevno putem Telegrama izveštaje s fronta u Ukrajini. Čitam i gledam objave kako ruskih, tako i ukrajinskih kanala. Bitka za Soledar je toliko precizno praćena da korisnik Telegram kanala skoro pa da može da kaže kako je direktno prisutan na frontu. Realno, Rusi su putem Telegrama razvalili zapadnu propagandu, a Ukrajinci su, s druge strane, baš preko proruske platforme vrlo uspešno podrivali same Ruse. Zelenski veoma često kao predsednik Ukrajine ima svoja direktna obraćanja putem svog Telegram kanala. Ipak, ono što mene lično pogađa dok pratim sve te izveštaje je apsolutni nedostatak empatije prema žrtvama i s jedne i s druge strane. Cilj je zapravo da se prikažu što veće strahote, što više poginulih na obe strane, što više razorenih gradova, jer se time pokazuje preciznost oružja. Ljudski život ne vredi pola lule duvana. Rusi veoma često prikazuju snimke koje su prikupili putem snimanja dronom. Uglavnom su to snimci apsolutno uništenih gradića, poput Marinike ili Bahmuta. Kamen na kamenu nije ostao u tim mestima. Apsolutno nijedna višespratnica nije čitava. Gomila šuta i urnisanih zgrada. No, propratni tekst koji ide ispod snimka nije takav da se izrazi žaljenje što je do takvog razaranja došlo, već naprotiv, ide pohvala fantastičnom dejstvu artiljerije, tenkovskih brigada, dronova, avijacije. Kao da tu niko nikada nije živeo, kao da ljudske ruke nisu te zgrade i kuće izgradile, kao da to nije ničija imovina bila. Na stranu što u tim mestima više nema žive duše i što sva deluju jezivo sablasna. Bitke za ruševine traju do iznemoglosti. Takođe, Rusi, ali Ukrajinci, uživaju da puste snimke dejstva drona i njegove preciznosti kada ispusti raketu ili bombu u rov protivnika, kuću gde se sakrila protivnička vojska ili, ako je dron samoubica, kada se zakuca u metu. To što kao posledica dejstva drona ginu neki ljudi, pa taman i da su vojnici koji u ratu jesu meta, ni najmanje nije bitno. Poenta je prikazati kako je protivnik uništen.

Posebno su jezivi snimci kada se osvoji protivnikov položaj. Tada se, valjda da bi se to što verodostojnije dokumentovalo, snimaju poginuli vojnici koje je prethodno pobila artiljerija koja ih je poklopila ili dok su bili u nekom od vozila spržila ih je artiljerijska raketa, dron samoubica ili šta god. Poginuli se šutiraju, okreću, bacaju na gomilu i pored njih se slikaju pobednici kako bi dokazali svoju superiornost. To rade i jedni i drugi, bez trunke samilosti što je nečija porodica zavijena u crno s obzirom na to da je izgubila oca, brata, sina. Najgori snimci su kada se snimaju zarobljenici. Gotovo bez trunke milosti vrlo često se može videti na snimcima likvidacija zarobljenih, bez obzira na to što je to apsolutno ratni zločin. Recimo, ukrajinska strana je s ponosom snimala kako je dželat pucao u noge zarobljenim ruskim vojnicima. Ima i snimaka gde ih odmah izvode na streljanje.

Ni Rusi nisu ništa nežniji. Suština je da se protivniku zaledi krv u žilama i da bude svestan šta ga čeka ako dopadne u zarobljeništvo. Valjda je procena da se na taj način slama volja protivnika za daljom borbom. Sve u svemu, rat na prostoru Ukrajine je užasno surov, možda jedan od najsurovijih ikada, u kome dominira neshvatljiva mržnja između dva slovenska naroda i u kome ljudski život ne vredi ama baš ništa.

Zato, čuvajmo mir u Srbiji po svaku cenu i ne dozvolimo da mi, ne daj bože, budemo ta surova statistika i da neko drugi na našoj nesreći zarađuje.