Već deset meseci ne radim. Najpre sam bila na porodiljskom odsustvu, a zatim na onom za negu deteta. U tih deset meseci sam nebrojeno puta čula komentare poput: „Blago tebi, ne radiš ništa, ceo dan si kod kuće i igraš se s bebom“ ili „Joj, nema veze što si neispavana, ne moraš na posao“ i tome slično. Da se razumemo odmah, nisu to zlonamerni komentari. Radi se prosto o tome da ljudi zaista brigu o kući i deci, o porodici i domaćinstvu doživljavaju kao „ništa“, a žene to „ništa“ kod nas rade najmanje šest, a nekad i više sati svakog dana, bez vikenda, bez godišnjeg, bez slobodnih dana, a često i bez prava na bolovanje. To „ništa“ im oduzima i vreme i snagu i zbog tog „ničega“ na posao odlaze umorne, često odustaju od preduzetništva ili zaposlenja, na poslu ne mogu da napreduju jednako brzo kao muške kolege, a ne mogu ni da postignu sve što im se stavlja na spisak obaveza. Naravno, većini žena kod nas to „ništa“ je drugi posao, onaj koji ih čeka kada se vrate s „pravog“ posla, jer ukućani svaki dan moraju da jedu, idu u škole, vrtiće i na vannastavne aktivnosti, moraju da imaju šta da obuku, kuća svaki dan mora da se spremi, a i o onim bolesnima u familiji mora neko da vodi računa. Tu nema izostanaka.
Nije nemoguće izračunati novčanu vrednost poslova koje žene obavljaju besplatno. To je moguće uraditi tako što se dođe do podataka koliko te iste poslove naplaćuju osobe koje ih rade za novac. Množenjem tih cena sa satima rada žena u kući došlo se do sume od 72.000 dinara mesečno. Ovo su podaci i zaključci nevladine organizacije Akademija ženskog preduzetništva, koja je podnela lokalne i republičke inicijative da se pravno reguliše neplaćeni rad žena kod kuće. Ova organizacije sprovela je istraživanje u osam vojvođanskih lokalnih samouprava. Oni naglašavaju i da neplaćeni rad vrše i muškarci, ali ga žene obavljaju dva puta više. Zašto sam naglasila „kod nas“ na početku teksta. Naravno da žene rade u kući svuda u svetu. Ali „kod nas“, dakle, ne neophodno u Srbiji nego uopšte na ovim prostorima, nekako se podrazumeva da je briga o deci samo ženina obaveza. I ne samo o deci. Nego i o kući, obrocima, kuvanju, pranju, peglanju, čišćenju, domaćim zadacima, ispravljanjima ocena, treninzima, rođendanima, bolesnima, roditeljima, muževljevim roditeljima... I sve to dok idu i na redovan posao, na kom treba da budu ravnopravne sa svojim muškim kolegama, iako su opet one, naravno, te koje će, razume se, uzimati bolovanja kada su deca bolesna, biti u nemogućnosti da ostaju duže, idu na poslovna putovanja, večere i druge aktivnosti nakon radnog vremena, jer onaj isti ranije opisani posao čeka.
Prilikom posete Norveškoj pre nekoliko godina saznali smo kako je tamo država uvela obavezno odsustvo radi nege deteta i očevima. Najpre je to išlo uz mnogo otpora jer kako, zaboga, država da uređuje odnose u porodici. Ali oni su shvatili da je jedini način da i muškarci shvate količinu posla koji postoji oko dece i kuće taj da i sami taj posao obavljaju najmanje tri meseca, koliko zakon propisuje. Mnogi se posle toga nikada nisu usudili da tvrde kako njihove žene „ne rade“, a i ravnomerno su raspodelili obaveze u kući. Zato bih promenila prvu rečenicu teksta. Nije tačno da već deset meseci ne radim. Radim, i to najvažniji i najodgovorniji posao koji postoji. Baš kao i svaka žena, bez obzira na to da li ima decu ili ne. Radimo mi, i to punom parom, samo još država to treba da uvaži.
NE PROPUSTITE
