Iako je logično da kolumna ove nedelje bude posvećena skupštinskoj raspravi o Kosovu, smatram da je o tome rečeno mnogo. A videlo se sve: i svađe i tuče nedavača Kosova, i poznati „ti si izdajnik - ti ćeš da mi kažeš“ igrokaz, i oni koji su se takmičili da budu veći Šešelji od Šešelja, i oni koji su uživali u scenariju koji se, kao naručen, odvijao pred njihovim očima, i oni koji su mudro ćutali, jer zašto da se bave nepopularnim temama kojima treba da se bave oni na vlasti, i oni koji su priliku iskoristili za sopstveno pozicioniranje unutar opozicije i oni koji su priliku iskoristili da se preporuče za buduću vlast, oni koji su, kako se ispostavilo, priliku iskoristili da pogledaju po koji film za odrasle... Samo nije bilo onih koji su priliku iskoristili da preuzmu odgovornost, pokažu ozbiljnost prema građanima i kažu prave stvari. Ali toga nikada nema. Zato i neću pisati o tome.
Pisaću, umesto toga, o činjenici da je u Novom Sadu prošle nedelje zabeležen prvi slučaj malih boginja - morbila. Ovo je 25. slučaj u Srbiji, a posle 24 zabeležena slučaja u Smederevu, došao je red i na jedan u Novom Sadu. Novi Sad je specifičan i po tome što je u njemu obuhvat vakcinacije dece protiv morbila, zaušaka i rubeole prošle godine bio rekordno nizak, svega 25 odsto. MMR vakcina, kojom su „pokrivene“ zaštite od svih navedenih bolesti, najefikasnija je ako se primi između 12. i 15. meseca detetovog života, a vakcinacija ovom vakcinom u Srbiji je obavezna. To znači da roditeljima koji ne vakcinišu svoju decu prete novčane kazne, da je karton o vakcinaciji obavezan za upis deteta u školu, a u nekim ekstremnim slučajevima, najavljeno je, čak bi se mogla i doneti odluka o izuzeću deteta iz porodice. Izuzetak su deca koja zbog drugih bolesti ne smeju da prime ovu vakcinu, a upravo je briga o njima u srži problema kolektivne imunizacije. Male boginje su, naime, bolest koja bi trebalo da više ne postoji. Ukoliko bi sva deca koja to mogu (i moraju) bila vakcinisana, opasnost ne bi postojala za decu koja iz objektivnih razloga ne mogu da se vakcinišu i za koju, u pojedinim slučajevima, ova bolest može biti smrtonosna. Roditelji, međutim, umesto da vode računa o zdravlju svoje i tuđe dece, biraju da plaćaju kazne, ili, mnogo češće, varaju sistem, kupuju lažne potvrde o vakcinaciji, dostavljaju lažne rezultate da bi dokazali da dete iz zdravstvenih razloga ne sme da im bude vakcinisano, lažu, izbegavaju, muljaju i dovode i živote svoje dece i one druge u opasnost. A sve zbog neznanja, neinformisanosti, teorija zavera, tolerancije koju naša država neobjašnjivo ima za antivaksere, verovanja u gluposti i iracionalnog straha da će im dete dobiti autizam pozivajući se na 25 godina staru studiju za koju se već pre nekoliko decenija dokazalo da je zasnovana na lažiranim podacima i od koje su se ogradili i autor i saradnici mu i časopis koji ju je objavio i čitava misleća medicinska zajednica. A upravo u tom grmu leži zec. Jer roditelji nisu dužni da imaju medicinska znanja. Ali pedijatri, s druge strane, moraju da znaju sve odgovore. Moraju da rade u skladu sa zakonom, s naukom i njenim saznanjima, da imaju medicinsko znanje i otklone nerealne strahove. Tako da je odgovor na pitanje da li moramo da vakcinišemo svu decu vrlo jednostavan - ne morate svu. Samo onu koju želite da zadržite.
NE PROPUSTITE
