MILOVAN JOVANOVIĆ: Prokletstvo francuske penzione reforme

Penzione reforme u Francuskoj su oduvek bile neprijatne i nepopularne. Retko šta u francuskom društvu kao pitanje penzija pali fitilj pobune i mnogi predsednici su se na tome sapleli. Fransoa Miteran je starosnu granicu za odlazak u penziju snizio sa 65 na 60 godina. Predsednik Žak Širak i njegov premijer Alen Žipe su 1996. godine pokušali da tu granicu podignu, što je izazvalo najveće ulične proteste od maja 1968. Sledeće godine je Širakova stranka Okupljanje za republiku (RPR) ubedljivo poražena na parlamentarnim izborima. Nikola Sarkozi je poslednji predsednik koji je radni vek produžio na 62 godine, a ta odluka iz 2010. ga je naposletku i koštala karijere. Svaki pokušaj da se granica podigne dovodio je do masovnih višednevnih ili čak višenedeljnih demonstracija. Ta tema francusku radničku klasu najbrže izvodi na ulicu, a u trenutnoj situaciji je kod mnogih Francuza dodatno razvijen osećaj gneva usled nezaposlenosti, inflacije, kriminala, energetske krize, rasta cena, te zapuštenosti javnih službi.

Najmlađi predsednik u istoriji Francuske odlučio je da sačeka da protesti splasnu, ne pozivajući čak ni na dijalog i kompromis, procenjujući da će heterogenost protestanata, defanzivnost i manjak odlučnosti za neke radikalnije akcije biti dovoljni za stabilizaciju prilika. Veliko je pitanje koliko će ta taktika biti isplativa, s obzirom na to da glavni organizatori štrajkova i protesta grupa sindikata predvođenih Francuskom demokratskom konfederacijom rada (CFDT) i Opštom konfederacijom rada (CGT)) najavljuju dalje aktivnosti i da neće odustati. I Makron poručuje da neće odustati jer su promene nužne kako bi penzioni sistem opstao. Ekstremno desna vodeća partija opozicije, Nacionalno okupljanje Žordana Bardele i Marin le Pen, podržava proteste i učestvuje u njima. I lider radikalne levice Žan Lik Melanšon podržao je demonstrante i pozvao na raspuštanje parlamenta i nove izbore, ali od toga neće biti ništa. Podsećanja radi, višemesečni protesti Žutih prsluka 2018. i 2019. su, posle dugo vremena, ozbiljno prodrmali zemlju i dali naznake da će se možda pretvoriti u nešto više. Na kraju nisu uspeli da kanališu svoj uticaj. Pali su na ispitu i nisu ispunili svoje ciljeve. Makronova reforma penzionog sistema će na kraju proći. Predsednik nema apsolutnu većinu u parlamentu, ali ni za njegovu smenu nema potrebne većine. Francuska je polupredsednička republika, pa zaštitni mehanizmi izvršne vlasti dozvoljavaju da se zakon donese i bez glasanja. Uspeh problematične reforme je od velike važnosti, pre svega za Makronov autoritet, ali i lakmus papir za stabilnost francuskog političkog sistema i njegovu otpornost na ulični izliv nezadovoljstva.