Zamislite stvar u vezi sa kojom se slažu vlast i opozicija u Srbiji, Vojislav Šešelj, liberali, Srpska pravoslavna crkva, inače zaraćeni mediji, Milica Zavetnica, Đorđe Vukadinović, veliki broj „vedeta“ NVO sektora, osuđeni ratni zločinci, većina beogradskog kruga dvojke, navijači, takozvana evropska opozicija, ekstremni desničari, većina onih koje oni nazivaju „građanistima“, četnici i oni koji važe za velike borce za demokratiju. Mislite da je to nemoguće? U nedelju uveče pokazalo se da postoji jedna stvar koja je sve gorepomenute ujedinila u slavlju, likovanju, seirenju i nadi u bolju budućnost, a to je pobeda Jakova Milatovića na predsedničkim izborima u Crnoj Gori. Odnosno, preciznije rečeno, povod za slavlje bio je poraz Mila Đukanovića, čijim odlaskom je otišla i poslednja građanska opcija u našem regionu.
O važnosti, značaju, političkoj težini i budućem uticaju novoizabranog predsednika Crne Gore dovoljno govori činjenica da je list Politika uz tekst kojim slavi njegovu pobedu objavio sliku osobe za koju je ustvrdio da je on, da bi se na kraju ispostavilo da je na slici zapravo sin Mila Đukanovića, Blažo, a ne Jakov Milatović. Ali, upravo to i jeste težnja većine onih koji se tobož toliko brinu za demokratiju u Crnoj Gori i nespokojni su zbog činjenice da Milo Đukanović, po njihovom mišljenju, suviše dugo boravi na vlasti. Cilj jeste crnogorski predsednik kog neće znati niko, koji će imati političku težinu i politički uticaj ravan nuli i koji će srazmerno tome, odnosno nikako, uspevati da se odupre pritiscima iz Srbije. U tom smislu Jakov Milatović je idealan. U crnogorsku politiku je došao na talasu litija, konsultovao se sa srpskom crkvom o važnim političkim pitanjima, bio je jedan od „apostola“, kako je svoje ministre nazivao Zdravko Krivokapić u svojoj prvoj klero-nacionalističkoj vladi, koja je u Crnu Goru donela samo podele, klerikalizaciju, zaustavljanje evropskih integracija i otvorenost spoljnim uticajima, pre svega onima iz Rusije. Osim toga što ne bi ni pokušavao da se odupre pritiscima i uticaju iz Srbije, jasno je da Milatović to ne bi ni pokušavao da učini. Njegovi motivi su jasni, njegova politika isto tako, a sposobnost je već pokazao svojim bitisanjem u vladama koje su u prethodne tri godine nekoliko puta uspele da izgube većinu i zaustave reformske procese u Crnoj Gori. Jasni su i motivi onih koji ga iz Srbije toliko svesrdno podržavaju. Dok nacionalisti među njima otvoreno govore o tome da će Milatović zaustaviti „anstisrpsku histeriju“ i „progon Srpske pravoslavne crkve“, te ojačati veze sa Srbijom (neki se otvoreno nadaju i tome da će se Crna Gora i formalno vratiti pod okrilje Srbije), oni koji su građanski opredeljeni među njima imaju, navodno, drugačije motive. Baš kao što su 2020. godine bili opčinjeni Dritanom Abazovićem, tako su sada opčinjeni Jakovom Milatovićem, a sve pod izgovorom da je za demokratiju kao takvu dobro „da Milo već jednom ode“. Nejasno ostaje kako je moguće da im je to „da Milo ode“ toliko važno da se raduju zbog toga što je pobedio Šešeljev kandidat, ali svako ima i zna svoje prioritete. A odlazak Mila Đukanovića će tek ostaviti posledice na dinamiku, odnose i politiku u regionu. I zaista, osim Šešelja, malo ko ima razloga da mu se raduje.
NE PROPUSTITE
