U drugom krugu predsedničkih izbora u Crnoj Gori više je izgubio Milo Ðukanović nego što je pobedio Jakov Milatović, jer su ljudi, zasićeni trodecenijskom Milovom vlašću, više glasali protiv nego za. Balkanskom mentalitetu je ionako uvek lakše da bude protiv nego za, jer smo mi na Balkanu, istorija pokazuje, uvek bili bolji u borbi protiv onoga što nećemo nego što smo realno znali šta hoćemo.
Otuda i prva razočarenja novim, mladim, crnogorskim predsednikom, jer su ga jedni zamišljali kao korifeja srpske renesanse u Crnoj Gori, a drugi kao Mihaela Šumahera evropskog puta, koji samo treba da okrene ključ formule i eto nas ekspresno u Evropskoj uniji. Samo je problem što mi takvi kakvi smo na Balkanu i nismo baš neka formula, već smo više jedan starinski vojni JNA transporter zaglavljen u geopolitičkom blatu nanetom svetskim geopolitičkim nadgornjavanjima, koja se sada, kao i uvek ranije, reflektuju na Balkan, čineći ga buretom baruta.
Stoga će uspeh novog, mladog predsednika Crne Gore biti da za vreme njegovog mandata Crna Gora i Balkan ne budu više nego manje nestabilni i više, a ne manje udaljeni od nesuđene uloge bureta baruta. U tom kontekstu Jakov Milatović ima naprosto idealan CV i predstavlja idealnog foto-robota čoveka koji ima predispozicije (videćemo da li će i kakvim sposobnostima biti praćene) da doprinese pomirenju unutar same Crne Gore između veštački produkovanih razlika između Crnogoraca i Srba i svih ostalih identitetskih zavrzlama suštinski istog naroda, ali i pomirenju na samom Balkanu, jer teško da su i Bošnjaci, Hrvati, Albanci i ostali koji ovde žive neki mnogo različiti narodi, jer svi delimo neke naše tipično balkanske plemenske mentalitetske zavrzlame zbog kojih se, evo, decenijama, vrtimo u krug.
Teško da će novi, mladi predsednik Crne Gore zatvoriti taj krug, jer on se ovde na Balkanu, rastrzanom između velikih sila, vozi već decenijama i vekovima, ali može pametnim pristupom da izbegne pokoju rupu ili minu na tom krugu i sačuva transporter koji mu je poveren da vozi od prevrtanja. Za tako nešto će mu trebati upravo ono čega nema - iskustvo - što je i najveća praznina u njegovom inače idealnom CV i foto-robotu.
Balkan, nažalost, pripada onim podnebljima gde se na ozbiljne funkcije dolazi u mladim godinama i Milatović nije ni prvi, a sigurno ni poslednji koji je na Balkanu na čelnu funkciju u državi došao kao poletarac (kao i Milo pre njega, uostalom), što je u onim najozbiljnijim državama nezamislivo. Na primer, u kineski Politbiro - onih dvadesetak mozgova koji vode ovu moćnu zemlju, nikada nije ušao čovek mlađi od 50 godina, a da ne govorimo o godinama u kojima se u Americi postaje predsednik, pa ćemo verovatno i na sledećim predsedničkim izborima tamo imati obračun dvojice deda koji su na pragu osamdesete.
No, nije Crna Gora Kina i nije Balkan Amerika. Mi smo, od propasti bivše Jugoslavije, skup zavađenih plemena, baš kao što smo i bili najčešće u prošlosti, pa nije retko da izaberemo i nekog mladog poglavicu, jer ne raspolažemo više državnim aparatom koji je, pošteno je reći, postojao u obe Jugoslavije i čak i u kraljevinama Srbiji i Crnoj Gori, kada se znalo koje su godine za serdara, a koje za vojvodu.
To naš kolektivni balkanski foto-robot čini manjkavim i s time moraju da se nose svi balkanski lideri, pa i novi predsednik Crne Gore.
