Kad god čujem jadikovke o nasušnosti potrebe očuvavanja srpskog jezika - a često ih čujem - ne mogu a da ne pomislim da su jezičke narikače (uključujući svjatejše) debelo u pravo, ali s debelo „pogrešnim predznakom“.

Debela pogrešnost „predznaka“ svodi se na ovlašno prikrivenu insinuaciju da je srpski jezik ugrožen „spolja“, tj. od legiona zlih sila koje su se zaverile da „nam“ unište jezik i da ćirilicu zamene latinicom. Tu su na delu stari srpski zanati: seljačka paranoja, projekcije i zamena teza. Odbacimo li seljačku paranoju, okanemo li se projekcija i vratimo li teze na svoja mesta, biće nam jasno kao dan da su srpski jezik - koji je vaistinu spao na niske grane - na niske grane srozali isključivo Srbi koji su, takođe, sopstvenim snagama, bez pritiska spolja, ćirilicu zamenili latinicom.

Pa onda „krivicu“ za latinizaciju Srbije pripisali komunistima, za čijeg, inače, vakta na teritoriji „Srbije bez pokrajina“ u javnom prostoru gotovo da nije bilo moguće videti latinicu, čak ni na mestima gde je to bilo primereno, tako da je, recimo, na vratima kelneraja bajnobaštanskog hotela Inex Хотел Дрина, umesto OFFICE, decenijama pisalo Офице, doduše, s jednim „F“.

Budući da oni koji bi po prirodi poziva trebalo da neguju i bogate jezik - dakle pesnici i prozni pisci - tavore na društvenim marginama i da ih niko ne jebe 2%, bilo bi dobro kad bi bar uzurpatori brige o jeziku - politikanti, jurodivi kaluđeri i narodni tribuni - odustali od srpskojezičkog teritorijalnog ekspanzionizma i pokušali da ustanove kakva se to kataklizma dogodila srpskom jeziku i pismu u kratkom periodu između 1980 i 1995.

Budući da osnovano pretpostavljam da se napred pomenute personae dramatis nikada neće upustiti u tu rabotu - to bi uostalom prevazilazilo njihove moći - ja ću to umesto njih učiniti i reći: ta katastrofa se zove tribalni populizam, koji izokreće sistem vrednosti i razara sve kriterijume, uključujući i jezičke.

Saglasno jezičkom standardu srpskog jezika - koji je još uvek na snazi, iako ga niko ne jebe 2% - Uskrs treba pisati samo „Uskrs“ - ili u arhaičnoj formi „voskrsenije“ - a nipošto ne koristiti seljački neologizam „vaskrs“, koji pompeznije zvuči, ali ništa ne znači. Kao što ni idiotska radio i TV akcentuacija izgovora imena naše južne pokrajine „Kosovo i Metoooohijaaa“ i još idiotskija ustavna preambula - jedna od najekstremnijih skrnavljenja srpskog jezika - ni za „u“ ne umanjuju neopozivost kosovske otcepljenosti.

Nema velikog, pa čak ni uspešnog naroda, bez velikog jezika, koji se brižljivo neguje i bogati. A saglasno De Mestru, isto tako nema propale nacije čijoj propasti nije prethodila propast jezika. Iako sam duboko ubeđen da od renesanse našeg jezika neće biti ništa, ipak ću, budući da sam džaba molet, reći da se jezik ne uređuje zakonskim uredbama naredbama i zabranama, nego strpljivim radom onih koji ga dobro znaju, a koji sede po zapećcima.