Srpsku naprednu stranku sam osnivao kao jedan od prvih 50 osnivača davne 2008, napustivši među prvima tadašnju Srpsku radikalnu stranku. Bilo je neophodno da se napravi nešto sasvim novo, modernije, nešto što se prilagođavalo vremenu koje nam je nadolazilo, a da opet ne stavite u zaborav sve ono što ste poneli iz SRS. Danas, posle toliko godina, jedini, iskreni i najlojalniji SNS pokazuju se baš oni ljudi koji su iz SRS došli u novu stranku. Ipak, ono što se mora konstatovati je upravo činjenica da su ti ljudi nekako, baš kao i kada su se najvatrenije borili protiv tadašnje žute nemani, ponovo skrajnuti i odbačeni, a da kolo u državi uglavnom još uvek vode baš oni koji su ih do juče omalovažali dok su bili na suprotnim stranama. I uvek kada dođe stani-pani, posebno na izborima, za Vučića i SNS uglavnom izgaraju nekadašnji radikali, lome se po terenu, cepaju cipele, a kada dođe postizborni period, ti ljudi se nekako povuku, jer tada na scenu stupaju laktaroši i secikese, koji nepogrešivo osete momenat kada bi trebalo da puste pipke ne bi li se domogli neke pozicije i odstranili one koji su tu iz iskrene ljubavi prema Vučiću. Sve tako do nekih narednih izbora i tako ukrug, od kampanje do kampanje. Ono što je fascinantno, ti čestiti ljudi, koji srce u kampanji ostavljaju za Vučića i stranku, bez obzira na užasne nepravde koje trpe, nikada se nisu pobunili javno, niti bilo šta ružno rekli o takvim stranačkim odlukama i nikada im nije palo na pamet da napuste stranku. S druge strane, baš one barabe koje su se tu prišljamčile radi interesa i koje su se nemilice laktali da bi došli do funkcije, čim više ne budu na istoj, dižu sidro i kreću da pljuju po Vučiću i stranci do besvesti. Njihova sujeta, licemerje, banditizam, lopovluk i korumpiranost nešto su što razjeda stranku i što boli svakog čestitog člana SNS. Ono što je dodatno interesantno jeste činjenica da su najveće sramote SNS, posebno one u vezi s korupcijom, oni stvarali i na taj način terali sve poštene ljude u toj stranci, pa i samog Vučića, da crvene zbog njih. Jedna takva je odlučila da posle deset godina ministrovanja ode. Srećan joj put. Šteta što ranije nije to uradila, ali tada je zadnjica bila priheftana za ministarsku fotelju, pa joj se nije baš mnogo mililo da istu odvaja od udobnog mebla. Onog momenta kada je stranka odlučila da je odlepi od ministarske fotelje, napustila je stranku. Nema veze, biće takvih koliko hoćete. Generalno, takve ljude žalim. Njihova jedina borba je borba za moć i privilegije i njihove duše su prazne. Onaj naš običan član što se raduje jer je na svom mesnom odboru ubedio komšiju da zajedno glasaju za Vučića, što je s njim popio kafu i rakiju, bistrio politiku posle glasanja i gledao utakmicu ili odigrao šah, taj čovek je daleko srećniji, jer je slobodniji. On je svaku kampanju radio srcem, a ovi što odu od nas svaku kampanju su brinuli brigu da li će ih šef primetiti i dati im neku funkciju. Rastanak s foteljom teži im je nego da se rastanu s rodom najrođenijim.
Na kraju, niko od tih običnih članova ne traži od vrha stranke ama baš ništa. Oni stranku i Vučića vole. Ti ljudi samo traže malo više poštovanja i da se ipak zna da bez njih i njihovog rada na terenu stranka ništa ne bi uradila. Oni su srce SNS, a ne bezdušni foteljaši, korumpirana bagra i kojekakve intereždžije.
Zato verujem da će najavljivano formiranje Pokreta rešiti tu nepravdu.
NE PROPUSTITE
