Nije da su baš jurnuli u buljucima - trauma je ipak bila prevelika za tako nešto - ali znameniti Srbi/ Srpkinje (svih boja) nisu propustili ni ovu priliku da se pokažu kao vrlinski ljudi i javno izraze užasnutost, zgroženost, zapanjenost itd. maloletničkim zločinom nezapamćenim u kriminalnoj istoriji sveta. Stvar je u tome što zgroženost nad takvim zločinom nije vrlina nego prirodna ljudska reakcija, koja po pravilu izostaje u slučajevima nasilništva manjih razmera. Potrebna je konkretna reakcija.
Takođe je bilo predvidivo da će dežurni paničari graknuti da je „sistem zatajio“ i da se „hitno mora nešto preduzimati“. Paničari su, doduše, kao i krle22, polovično u pravu: sistem jeste zatajen, nešto treba preduzimati, ali sve da sistem proradi u „punom kapacitetu“ i da se preduzme sve što se preduzeti mora, nema nikakvih garancija da se ovakvi zločini neće događati u budućnosti. Norveškoj se, recimo, ne može prebaciti zatajenost sistema i nepreduzimanje mera, svejedno to nije sprečilo onog Brejvika da počini masakr.
Sve, međutim, što se bude preduzmalo - ako preduzimanje potraje duže od deset dana - biće čisto kozmetičke, palijativne i formalne mere, tj. džaba krečenje ukoliko se ne promeni kulturna paradigma, što je, ako mene pitate, mission imbossible.
Poslednji koji je to pokušao - Zoran Ðinđić - javno je streljan, a na vlast su se - doduše ne baš ekspresno kako su očekivali - uspentrali čaršijsko/ćosićevski operativci Koštunica i Tadić, koji su - drugi mnogo više od prvog - mislili da je moguć „demokratski“ nacionalizam i kultura nasilja s „ljudskim likom“.
Uprkos dubarama na temu da „ne treba politizovati tragediju“, ja ću je politizovati. Postaviću nekoliko pitanja. Da li je moguće uraditi išta na normalizaciji ovog društva i suzbijanju nasilja u državi čiji je premijer - Koštunica, ne Brnabićka - naredio, a državni činovnici naredbu sproveli u delo, nasilničku paljevinu i devastiranje Beograda i iz celog zamešateljstva izašao ne samo nekažnjen nego neprimećen, bogme i pohvaljivan za „patriotizam“.
Kakvi će se to zakoni primeniti u državi u kojoj se isti taj premijer - osnovano osumnjičen za umešanost u zaveru za ubistvo premijere - posere na zakon i ne odazove na poziv za saslušanje u svojstvu građanina, a državne tužibabe podviju repiće pred peticijom „patriotskih intelektualaca“.
Predugo se ovde mislilo (i učilo) da postoji dobro i loše nasilje - dobro za protivnike i druge, a loše za „naše“ - ali nasilje je nasilje. Slično je vatri; kad izmakne kontroli, kao što je kod nas izmakla, u požaru izgori i palikućina kuća.
Primitivni patrijarhalni narativ, poslednje utočište nitkova, nesputavano, pa i popularizovano nasilje očeva nacije i očeva porodica na kraju je doveo do toga da, umesto oca, ubilački posao preuzmu deca.
Dalo bi se poraditi na tome ukoliko bi se - umesto palijativnih mera - primenile konkretne, recimo zakonska kriminalizacija svakog nasilničkog govora i totalna zabrana svih mizoginih, mrziteljskih i nasilničkih TV emisija. Bojim se da za to ne samo da je kasno nego da nema ni političke volje.
NE PROPUSTITE
