Privredni popečitelj Rade Basta, koji se onomad raščuo zbog bogohulnog predloga da se Rusiji uvedu sankcije, ponovo je izronio iz medijskog mraka s predlogom - koji je postao „viralan“ i u medijima i po društvenim mrežama - da se OŠ „V. Ribnikar“ sruši do temelja, da se šut raščisti i da se na tom mestu sagradi memorijalni park posvećen žrtvama masovnog ubistva.
Basta je verovatno - i to s jakim razlogom - računao na to da će njegov predlog biti oberučke prihvaćen. Jer, pazite, ko bi mogao prigovoriti brizi o „kulturi sećanja“ na „nevine žrtve“, koji bi se to hadžija usudio reći da je ideja budalasta i izložiti se riziku da mu memorijalni predlagač Basta odbrusi: „Šta ti imaš protiv dece žrtava masovnog ubistva i u čijem to interesu radiš?“
Moje osnovane sumnje da onomađašnja nepatvorena kolektivna trauma - naglašavam „nepatvorena“ jer Srbija obiluje isfoliranim kolektivnim traumama - neće dovesti do kolektivnog otrežnjenja pokazale su se kao tačne. Srpsko društvo (svih boja i mahala) i dalje trune u vekovnoj iluziji o „srpskom narodu prepunom empatije koji savladava sva zla“, kome se zbog zle istorijske sreće i rovarenja Vatikana, Vašingtona i Brisela povremeno događaju grdna stradanija i nezapamćeni zločini.
Lepo je to onomad postavio Boro Dežulović, citiraću po sećanju: „Nezapamćeni zločini se periodično ponavljaju - i sva je prilika da će se ponavljati sve češće - zato što prethodni nezapamćeni zločin prekonoć padne u zaborav.“ U suštini, u Srbiji se pamte - i to vrlo, vrlo površno, o godišnjicama i parastosima - isključivo zločini koje su počinili Nemci, ustaše, „balije“ i „Šiptari“, dočim se zločini građana Srbije nad građanima Srbije maltene i ne računaju ili - ako se ipak uračunaju - padaju u zaborav posle kratkotrajne masovne ožalošćenosti.
Osvrnimo se na period od početka devedesetih do danas, nemojmo zalaziti dalje u prošlost, i muka će nas uvatiti. Crna serija je počela dvama žrtvama devetomartovskih demonstracija, ratnom (i posleratnom) serijom masovnih zločina po regionu, ali i na domaćem terenu. Usledila je serija atentata, počev od šest neuspelih na Vuka Draškovića do uspelih streljanja Slavka Ćuruvije, Ivana Stambolića i na kraju Zorana Ðinđića.
Onda se desila serija pasivnih masovnih zločina u organizaciji dimuvira, Tadića i Koštunice, koji su, mic po mic, vratili Srbiju na fabrička velikosrpska populistička podešavanja. Sve je to kulminiralo paljevinom i razaranjem glavnog grada države po naređenju premijera iste te države, koje je odnelo jedan život. Tadić je guzicu svoju - ne znam da li i dušu - spasao tako što je uzeo lekarsko opravdanje i zbrisao u Rumuniju.
Sve se to - plus mnoštvo nezapamćenih zločina lokalnog značaja - izdogađalo za samo 33 (i slovima: trideset i tri) godine, da bi se sada, kada se nezapamćenim školskim zločinom mera bezakonja prevršila, upriličili protesti koji su kao jednu od parola ispandrčili vapaj „nećemo nasilje“. E nećete qwrz.
