Dva najmoćnija ratnika su strpljenje i vreme, rekao je jedared veliki ruski pisac Lav Tolstoj. Čuveni britanski državnik Vinston Čerčil je opet rekao da „uspeh nije konačan, neuspeh nije fatalan: hrabrost da se istraje je ta koja se računa“, što mu opet dođe baš ono što je rekao i Tolstoj. Suština je u tome da vreme leči sve i sve dovodi na svoje mesto, samo ne treba uludo gubiti snagu.

Ako postoji podneblje gde prethodne Čerčilove i Tolstojeve misli imaju potpunu primenu, onda je to Istočna Azija, čiji su mislioci, književnici i državnici, bez obzira na to da li se radi o Kinezima, Japancima, Korejcima ili Vijetnamcima, toliko u toj „filozofiji strpljenja“ da bi nam trebalo nekoliko stotina stranica da citiramo šta su oni sve o tome rekli. I ne samo mislili i teoretisali već i na tome praktično radili, usled čega je danas Istočna Azija, sa svim svojim teškim istorijskim nasleđem i strateškim protivrečnostima, ipak deo sveta u kome se održava određena ravnoteža snaga i strateški balans.

Dve najmoćnije nacije tamo, Kina i Japan, imaju teško istorijsko nasleđe, opterećeno potocima prolivene krvi, pa opet pažljivo mere svaku reč i postupak da ne bi ničim narušili postojeću ravnotežu snaga usled koje svima u Istočnoj Aziji ide dobro, toliko da je to danas područje gde je najlakše doći do svežeg novca, što nije malo u vreme kada kamatne stope svuda po svetu rastu. Istočnoj Aziji se smeši mesto jednog od ekonomskih centara 21. veka, budući da se kapital i poslovi, a s njima i „istorija“, sele baš tu gde je danas najlakše nešto proizvesti po povoljnoj ceni, to izvesti i gomilati trgovinske suficite. Stoga nije čudno što su prošlog meseca ministri spoljnih poslova Kine i Japana izjavili prilikom susreta u Pekingu da su odnosi između dveju zemalja „konstruktivni i stabilni“. Onaj ko ne zna kakvo istorijsko nasleđe imaju Kina i Japan i koliko nerešenih pitanja današnjice, od statusa ostrva Senkaku sve do plovnih puteva kroz moreuze i tesnace Istočne Azije, gde im se često susreću razarači i krstarice, mislio bi da prethodna izjava nije ništa posebno. Međutim, u svetlu sveta na koji je pala senka rata u Ukrajini i drugih kriza, koje pomalo počinju od Sudana do Pakistana, ta izjava je značajna jer pokazuje nameru dve azijske sile da ne zatežu odnose bez preke potrebe.

Šta tek reći za odnose dve Koreje, koji su od prestanka Korejskog rata 1953. godine uvek bili na „ivici noža“, a da opet niko nije prešao crvenu liniju usled svesti da se ipak radi o naciji koja ima zajedničke istorijske korene.

Slična je stvar s Vijetnamom, koji je pre pola veka bio u centru svetske pažnje zbog rata koji je tamo vođen, a koji danas uspešno balansira odnose sa svojim okruženjem, nalazeći vijugav put između različitih sila i interesa koji se „vrte“ u Istočnoj Aziji.

U Istočnoj Aziji se teško poteže obarač, jer su svi svesni da je njegovo, ne daj bože, potezanje u tom podneblju uvek krvavije nego drugde, te je upravo tu prvi i, na sreću, jedini put do sada upotrebljeno atomsko oružje u borbi.

Stoga je glavno pitanje 21. veka pitanje stabilnosti Istočne Azije, jer trenutno rasklimani svetski sistem, sve više podeljen po šavovima geopolitičkih „veleprostora“, još i može podneti rat u Ukrajini i niz „manjih“ kriza koje se spremaju, ali ne bi mogao podneti bilo kakvo „puškaranje“ oko Tajvana ili na Korejskom poluostrvu.

Zato se valja uzdati u ona dva moćna ratnika s početka našeg članka - strpljenje i vreme - koje su narodi Istočne Azije uvek znali da uvaže.