Danas će biti održani još jedni Protesti protiv nasilja, što je sjajna prilika da se zapitamo zašto su to prva masovna okupljanja takve vrste u Srbiji? Zašto, recimo, nijedan takav protest nije upriličen tokom 12 godina visokih carstvija JexS-a Tadića i palikuće Koštunice, koji bi nam i dan-danas sedeo na grbači da u preteranoj revnosti nije zapalio ono što nije smeo paliti i zbog toga od Pentagona dobio ukor pred ispaljivanje krstarećeg projektila.
Da li tadašnje odsustvo protesta protiv nasilja znači da tada nije bilo nasilja. Ne, nasilja je bilo kolko ti srce ište, ali nije bilo protestne volje. Uzmimo primer paljevine Bajrakli džamije, koja se dogodila nedugo nakon što se Palikuća - doduše sa izvesnim zakašnjenjem svojstvenim njegovom karakteru, državnim udarom (i preko Ðinđićevog leša) uspentrao na vlast, u ortakluku sa ortakom svih srpskih jakih ljudi, Ivicom Dačićem. (Koji nije bio umešan u puč, bar ne da se zna.)
Odavno je već opće mesto da je Koštunica vraćao Kosovo i protiv šiptarskih separatista se borio serijskim demoliranjem Beograda. Šta je, recimo, uradio kad se na Kosovu dogodio pokušaj pogroma protiv Srba, za koji zli, ali obavešteni izvori tvrde da je isprovociran od strane „ministarstava sile“ pod tadašnjom Visokom Kontrolom.
Ima li u takvoj situaciji išta srpskije, prirodnije - i efikasnije - nego zapaliti džamije u Nišu i Beogradu, policiji zabraniti da razbije Palikućine navijačke eskadrone, vatrogasce sprečiti da ugase požar, potom u Gornje i Donje Pičkovce prekomandovati policajce-profesionalce koji su, uprkos naređenjima, pokušali da spreče pičvajz pod izgovorom da su „Bebini i Čedini kadrovi“.
Bajrakli džamiju je, prema tvrdnji dobro upućenog izvora Šešelja - nije zajebancija, Šešelj je vrlo dobro obavešten izvor - „zapalio Kristijan Golubović po naređenju Vojislava Koštunice“. E sad, čisto sumnjam da je Šešelja paljevina džamije nešto naročito pogodila, ali ostaje neprijatno pitanje: zašto nije pogodila nikoga iz „pristojne Srbije“ i - konačno - zašto nije pogodila Koštuničinog kohabitanta Tadića.
A očigledno nije. U inkriminisano vreme nisam bio u zemlji, pa sam pretražio internet arhivu. Sijaset naslova „Tadić na otvaranju (obnovljene) Bajrakli džamije“, ni naslov jedan tipa „Tadić u paljevini džamije.“)
Proces restauracije „narodne države“ s građanskim likom već je bio poodmakao, Tadić i Dačić su se nacionalno pomirili - i uturili prste u bratska dupeta - nikoga nije bolelo uvo za džamiju, kao što nekoliko godina kasnije nikoga nije zaboleo qwrz za paljevinu ambasada i veličanstveni miting za Kosovo na kome je Kusturica sve građane koji nisu bili na mitingu nazvao „pacovima“. Kao što već napisah, andrićgradskom kajmakamu zameram samo što to nije učinio poimence. (Možda ću to umesto njega ja uraditi jednog dana.)
Naravoučenije: nasilje i nasilničko ponašanje rade na principu ekspres lonca koji - ako se blagovremeno ne skine sa šporeta otporom - postaje lokomotiva. To bi bilo to. Doviđenja do sledećeg nasilja.
NE PROPUSTITE
