Kad god „naš narod“, vazda zabrinut za „našu stvar“, poželi da izlije srce - i da se uvuče u vladajuće dupe - Politikina Rotopalanka mu širom otvori vrata neumrle rubrike „Odjeci i reagovanja“.

Čim sam prilikom redovne sanitarne inspekcije Rotopalankinog portala naišao na naslov „Aleksić i Lazović se suočili sa gnevom naroda u Utisku nedelje“, zapuhnu me smrad (prividno) prohujalih vremena, ali ne mogadoh odoleti a da se ne obavestim o detaljima suočavanja Aleksića i Lazovića s narodnim gnevom.

Direktno suočavanje narodnog gneva sa Aleksićem i Lazovićem sam propustio „uživo“ naprosto zato što već godinama pritiskam komandu off na tzv. daljincu čim pred kraj emisije krene smarajuće javljanje gledalaca, koji su neka vrsta „Utiskovih“ odjeka i reagovanja, uglavnom sa obrnutim predznakom, mada se provuče i poneki narodni gnev.

I ja sam se jednom zgodom suočio s narodnim gnevom. Nekada davno jedna me je babuskera - ne sećam se više kojim povodom, davno je to bilo - žestoko napušila u „Utisku“, što me je navelo da posle emisije predložim Bećkovićki da i golorukim gostima omogući da žestoko odgovore javljačima. Nažalost, moj predlog nije naišao na razumevanje. A baš šteta. Bila bi to lepa prepičkavanja.

Mitar Tarabić je proricao da će doći dan kada će svi Srbi stati pod jednu šljivu, a izgleda da je došao dan kada su svi Srbi stali u jednu Olgu iz Čačka, koja je u kapacitetu naroda suočila Aleksića i Lazovića s narodnim gnevom. I - šta kažem? Kakav je bio gnev? Ne znam. Ne samo da ga nisam gledao već nisam hteo ni da ga pročitam, mada osnovano sumnjam da se sveo na prepričavanje napisotina iz Aloa i Informera.

Uostalom, tema naše današnje kolumne i nije suočavanje Aleksića i Lazovića sa Olginim narodnim gnevom, naša tema je fenomen „Utiskovih“ javljača (svih boja), koji već decenijama zaokuplja moju pažnju. Vazda sam se pitao kakav je psihološki profil osoba koje tokom „Utiska“ prave beleške, ko zapete puške čekaju da Olivera oglasi javljanje gledalaca, pa da počnu sumanuto okretati broj „Utiskovog“ telefona ne bi li preduhitrili braću i sestre po želji da se proslave u maximum 60 sekundi javnog proseravanja.

To donekle i razumem. Ali ne razumem - niti ću ikada razumeti - potrebu „Utiskovih“ javljača da čuju sami sebe u direktnom prenosu na televizoru, što Oliveru dovodi u neprijatnu situaciju da javljače opominje da „smanje ton na televizoru“ ne bi li se izbegla povratna sprega iliti narodski mikrofonija.

Mnogo mi je razumljivija Marićeva klijentela, koja takođe glumata vox populi (vox dei). Em ih svi vide na televizoru, em dobijaju dnevnicu od 1.500 RSD, em se neki zaista i proslave po svojim selima i prigradskim naseljima, regrutnim centrima narodnog gneva. Jedina mana je što kod Marića nemaju pravo glasa. Moraju da ćute i aplaudiraju kad im se naredi. S tim da im je dozvoljeno da govore kroz dupe, kroz koje govore i Marić i njegovi gosti.