Prošle nedelje društvenim mrežama je počela da kruži šala da je ruska vojska najpre bila druga po snazi na svetu, zatim druga po snazi u Ukrajini, a zatim druga po snazi u Rusiji. I iako su svi, dok su sama dešavanja s pobunom i pohodom privatne vojne kompanije Vagner bila u toku, bili vrlo oprezni i nisu iznosili otvoreno mišljenje, nakon što je cela stvar završena, isti i svi su, naravno, počeli da tvrde da su od samog početka znali šta će se desiti i da su, kao stari poznavaoci Rusije i vojnih prilika, mogli prognozirati baš ovakav ishod. Drugim rečima, lažu.

Jer, desilo se nešto što je malo ko očekivao. Borci privatne paravojne grupe su za samo jedan dan preuzeli kontrolu nad jednim ruskim gradom i stigli na dvesta kilometara od Moskve. Iako poznata već desetak godina, ova grupa je ostala van radara svetskih i naših medija sve do rata u Ukrajini, kada je postala uzdanica onih koji su zdušno podržavali invaziju Rusije u Ukrajini, idol naših domaćih rusoljuba i zvezda vodilja mnogih nasilnih akcija u Srbiji. Upravo su se ti naši rusoljubi i lažne patriote našli u nebranom grožđu. Da li Vladimiru Vladimiroviču, voljenom poludelom diktatoru koji celom svetu preti nuklearnim ratom, ili surovim borcima koji u Ukrajini ubijaju sve pred sobom i svojim zločinačkim aktivnostima hrane narativ o Rusiji kao svetskoj vojnoj supersili? I, uopšte, kako je došlo do ovog iznenadnog i, kako se na kraju ispostavilo, kratkog nesporazuma među njima?

Ključ leži u načinu na koji je organizovana Rusija. A ona je, kao i svaki totalitarni režim, izuzetno centralizovana država. Centralizovano je sve - administracija, upravljanje državom, bezbednosne strukture, vojska, baš sve. Putin, kao i svaki drugi autokrata, ne veruje nikome, ni u koga nema poverenja i niko osim veoma uskog kruga ljudi nema dozvolu i ovlašćenja da postupa iole samostalno. Uplašen za svoju vlast, za svoju moć i za svoj uticaj, Putin, kao i svaki drugi diktator, vlada „gvozdenom rukom“, okružen malim krugom ljudi od poverenja koji mu povlađuju u svemu, zamenjuju institucije, odobravaju sve što on kaže i čiji je posao da njega učine srećnim, istovremeno narodu prodajući priču o svetskoj supersili čije vreme, evo, samo što nije došlo čim propadnu Amerika, EU i truli Zapad, vojnoj sili koja može da uđe u rat s najvećim vojskama na svetu i, pre svega, stabilnoj, bezbednoj državi, u kojoj život nije baš najsjajniji, u kojoj se ne poštuju ljudska prava i slobode, u kojoj nema demokratije, ali, hej, to je cena stabilnosti koju donosi Vođa koji garantuje mir i zaštitu od kojekakvih državnih udara. U stvarnosti, te stabilnosti, kao što smo videli, nema ni u primisli. Ona zapravo podrazumeva dogovore s različitim tajkunima, upravo poput ovog koji je započeo mali državni udar. Razrešenje ove krize nije nikakav dokaz snage Putinove Rusije kako to različiti putinofili ovde vole da nam predstave. Činjenica je da se u jakoj državi takav dogovor, poput ovog poslednjeg između Putina i Prigožina, nikada ne bi mogao desiti. On je samo dokaz duboke institucionalne krize u kojoj se nalazi Rusija, koja će još vrlo kratko moći da opstaje u svom mehuru zabluda o velikoj svetskoj sili. Srećom po Putina, manje-više svi koji bi mogli da naruše lažnu sliku koju plasira ruskom narodu su eliminisani, prognani ili su napustili Rusiju. Ostali su samo on, njegove laži, njegovo nuklearno naoružanje i mitovi koje prodaje građanima. Ah, da, ostali su i građani, ali za njih malo koga briga.