Vladimir Vuletić, nekadašnji član političkog saveta Tadićeve Socijaldemokratske stranke, potom član UO RTS, uvek nađe lepu reč za RTS. Takav je čovek. Dopola puna čaša za njega je uvek prepuna. Sledstveno je najrecentniju RTS brljotinu - objavu vesti o smrti Deda Ðorđa, čuvara vojničkog groblja na Zejtinliku, ispred vesti o smrti najsamozatajnijeg srpskog predsednika Milana Milutinovića - pozdravio kao značajan korak u pravcu „jačanja srpskog samopoštovanja i identiteta“.
Pre nego što pređemo na meritum stvari, valja reći da je pozicija bivši predsednik Srbije - pod uslovom da predsednik uopšte izvuče živu glavu - jedna od najneprijatnijih u Srbiji. Onoga trenutka kad napusti Prezidencijalni Čardak, eksprezident postaje takozvani bivši čovek, tako se to zvalo u SFRJotu. Dobro de. Ne ide to sada onoliko tako daleko kao u slučajevima najvećih bivših ljudi naših naroda i narodnosti - Ðilasa i Rankovića - kada su dilberi koji su im do juče plivali u dupe prelazili na drugu stranu ulice.
Svejedno, nad glavama bivših srpskih predsednika - od kojih su u životu ostali još samo JexS Tadić i Nikolić - ostaje doživotno da lebdi oreol bivšosti. Iluzornu svemoć - čiji većinski paket uvek zadržavaju Duboka Čaršija i Slavski Pojas - zamenjuje saborni nejebavajući, pa i prezriv stav većinske javnosti. Praznina u eksprezidencijalnim dušama lišenim vlasti verovatno je manja od praznine u dupetima naviknutim na duge redove dupeuvlakača. Uostalom, i Milutinović je nedavno, ne bez izvesne gorčine, izjavio da ne zna šta mu je trebalo da se kandiduje za predsednika. (Znao je Milošević.) Meni se prošle (pretprošle?) godine JexS Tadić požalio da mu na raspolaganje nije stavljena ni kancelarija, ni sekretar, ni šofer, koji mu po Ustavu pripadaju. Toliko o poslovičnom poštovanju ustavnosti.
Prelazimo na upravnog odbornika Vuletića, koji piše, citiram: „Drugim rečima za naraštaj koji dolazi, odnosno za budućnost ove zemlje, važniji je pomen Ðorđa Mihailovića nego jednog od ko zna koliko aparatčika na mestu predsednika u Srbije u sastavu Jugoslavije. RTS je to primetio i time zabeležio promenu javnosti prema sebi“.
Možebiti da je RTS „zabeležio promenu javnosti“, ali nije promenio moje mišljenje o njemu kao krpi od televizora čiji direktorat i menadžment znaju da protokol nalaže da se prvo objavi vest o smrti bivšeg predsednika republike, pa tek potom vest o smrti čuvara groblja, ali se, svejedno, odlučio na zasenivanje opštenarodne prostote.
Bilo bi dobro da upravni odbornik Vuletić, u jednoj od svojih sledećih kolumni u RTS-ovoj štampanoj posestrimi Politici, takođe krpi, elaborira zašto je za „naraštaje koji dolaze važniji pomen čuvara groblja od pomena na jednog od predsednika Srbije“. I piše „da su mrtvi Srbi i njihovi čuvari važniji od živih i njihovih predsednika zato što je groblje budućnost novih naraštaja“.
