Pre desetak dana, albanski premijer Edi Rama proglasio je kraj privatnog dogovora tri lidera poznzatijeg kao Otvoreni Balkan. I ne bi tu bilo ništa čudno (ni tragično), da juče premijerka Srbije Ana Brnabić nije ustvrdila da Otvoreni Balkan ne samo nastavlja da postoji, nego očekuje I novu članicu, ovoga puta zemlju članicu Evropske Unije Hrvatsku, te da se Rama samo malo zbunio kada je proglasio kraj Otvorenog Balkana I da sasvim sigurno nijr ozbiljno mislio ništa od onoga što je rekao.
Moglo bi se reći da Otvoreni Balkan završava onako kako je I otpočeo - uz nejasnoće, oprečne izjave, više pitanja nego odgovora I obavijeno velom tajne. Od samog početka bilo je jasno da se radi o dogovoru tri lidera, čak ne ni tri države, za koji nemaju ni konsenzus u svojim zemljama ni saglasnost drugih zemalja regiona koje su se odmah izjasnile da ne žele da pristupe ovoj inicijativi. To, međutim, osnivače nije sprečilo da govore o sopstvenoj inicijativi kao o regionalnom poduhvatu čija važnost prevazilazi čak I onu koju imaju evropske integracije, iako je upravo korelacija između ove inicijative I evropske perspektive zemalja regiona bila više nego problematična.
Ali, da krenemo redom: već prilikom osnivanja, sada već davne 2019. godine u Novom Sadu, Aleksandar Vučić je govorio o frazi "Balkan Balkancima". To je kod mnogih izazvalo bojazan da se radi o procesu koji ne samo da treba da predstavlja zamenu za evropske integracije, nego I da ih potpuno zaustavi, stvorivši od Balkana, upravo koz ovu inicijativu, neku vrstu zatvorenog prostora između istoka I zapada. I zaista, jasno je da se radi o isključivo političkom poduhvatu, iako vrlo vešto maskiranom u priču o ekonomskoj saradnji I prosperitetu. Mnogi su smatrali da se radi o inicijativi koja zemlje Balkana otvara uticajima sa istoka I koja političkoj eliti u Srbiji služi za to da izgradi međunarodni imidž I potvrdi uticaj Srbije u regionu. Crna Gora je odmah odbila uključenje u Otvoreni Balkan, jasno stavivši do znanja da je zainteresovana samo za evropske integracije I regionalne inicijative koje se stvaraju pod okriljem evropske perspektive, naglasivši još jasnije da nema ni ekonomski ni politički interes da se upušta u slične avanture. Nove vlasti u Crnoj Gori davale su signale da bi oberučke prihvatile političku agendu Srpske napredne stranke, ali, na njihovu žalost, izgleda više neće imati u šta da se ujključe. Kosovo je odbilo učešće iz razloga svojih nerešenih odnosa sa Srbijom I uverenja da se radi samo o još jednom pokušaju Srbije da politički dominira regionom, dok je Dodik u Banjaluci pokušavao da zaobiđe odluke Bosne I Hercegovine I da, zaobilazeći Sarajevo, nađe načina da delove Bosne I Hercegovine uključi u ovu ideju. Imajući sve ovo u vidu, ostaje nejasno da li su tvorci Otvorenog Balkana, uprkos tome što su znali da će sve ostati baš na onom nivou na kom je I započeto, svesno I namerno obmanjivali građane velikim pričama o zajedničkom tržištu, ekonomskom procvatu I opštem regionalnom boljitku jednom kada sve zemlje regiona počnu da dele njihovu viziju, ili su toliko neiskusni I politički kratkovidi da su verovali da će sve zemlje regiona, evo, kako sada čujemo, I neke iz EU, pristupiti ovom projektu. Znajući njih, vrlo dobro su znali šta rade, šta obećavaju, a šta će se zaista I dgooditi. Baš kao što znaju I sada, vrlo dobro razumevajući da nijedna članica EU ne može da pristupi Otvorenom Balkanu ukoliko on zaista podrazumeva uspostavljanje jedinstvenog tržišta, pa ipak obećavaju ulazak zemalja članica EU u ovu inicijativu, iako ove zemlje pripadaju jedinstvenom evropskom tržištu. Biće da su velike reči, velike najave i velika obećanja bili samo još jedan od načina da se proda neka nova priča, kupi još malo vremena, poboljša još malo imidža i nađe još jedna zamena za evropske integracije koje, očigledno, stoje.
