Budući da je subota dan za kulturu, našu današnju kolumnu ćemo posvetiti kulturi nerazumevanja bilo koje - ne samo visoke - politike i diplomatije osim seljačkih i cincarsko-kalburskih, kao i štetama od toga za srpsku istoriju i život.
Krajnje pojednostavljeno, politika je moć. Diplomatija je širenje moći na druge zemlje. Dotle stvar razumeju i srpski političari (svih vremena i boja). Ali tu je kraj razumevanju. Srpski političari (svih vremena i boja) - formirani na poslovnoj politici Ostapa Benedera, „ideje moje, benzin vaš“ - neodustajno pokušavaju da moć velikih sila navrate na svoju vodenicu. Ponekad - kada to velikim silama odgovara - u tome i uspeju, ali i kad uspeju, obavezno previde da to nije njihova, tj. naša, moć, nego moć velikih sila.
Deo opozicije je u dolasku Kristofera Hila u Beograd video veliku šansu - drugi deo je i dalje vidi u Bocan-Harčenku - opoziciona očekivanja su narasla do nebesa, džaba sam krečio objašnjavajući mojim Viber korespondentima da od Visokog Strmopizda neće biti ništa, nade su i dalje narastale, sve dok Hil nije pohvalio mudru politiku srpskog rukovodstva i slikao se na televizoru Pink.
Onda je usledilo grdno razočarenije i ibretenije. Srblji nikako da utuve da se američka politika i diplomatija - isto važi i za rusku - ne zasnivaju na simpatijama, antipatijama, emocijama, estetskim i etičkim valorizacijama, nego na proceni upotrebljivosti ovog ili onog lokalnog političara (i televizora) za američku (rusku) „agendu“.
Ambasadori velikih sila uvek (i svuda) nametnu svoju agendu, ali nigde to ne učine tako lako kao u Srbiji. Uzmimo primer. Georgiev se uzibretio što je Hil „podržao“ Pink. Nešto se ne sećam da se iko nešto naročito uzibretio kad je grupa zapadnih ambasadora - sa odobrenjem ambasadora velikih sila - stopirala akciju „Sablja“ čim se istraga približila vratima Koštuničinog kabineta.
Idemo na naravoučenije. „Pa nećete valjda da apsite Koštunicu“, pitao je ambasador M. M. - ime i prezime poznati redakciji - onog mog druga koji ne voli da mu se ime pominje u novinama, na šta je moj drug odgovorio: „Da, ako bude dokaza, zar ga vi u vašoj zemlji ne bi uapsili“.
Evo šta je H. E. M. M. rekao mom drugu: „Da, ali mi smo mi“, što je bio diplomatski način da kaže „a vi ste banana država na brdovitom Balkanu“. Zašto EU (i velikim silama) nije odgovaralo da se u istrazi političke pozadine Đinđićevog streljanja ide do kraja, ne znam. Ali zato znam zašto je tadašnja politička garnitura spuštenih gaća stopirala akciju „Sablja“.
Evo zašto, što reko Blic. 1. Zato što delu političke garniture nije odgovaralo da se u istrazi ide do kraja i 2. zato što ostatak političke garniture nije imao muda da kaže istorijsko NE i da jednom zasvagda - pa šta košta da košta - izbavi Srbiju iz statusa banana države.
Da li su zapadni ambasadori „podržavali“ Koštunicu? Decidirano jok. Samo su mislili da je manje zlo (za njih). Za nas ih je boleo qwrz.
NE PROPUSTITE
