Mnoge stvari se jednostavno ne rade i na to je dužan da skrene pažnju svako ko zauzima makar i mali deo javnog prostora, bilo da ga zauzima zbog svoje stručnosti, bilo zbog svoje profesije ili puke slučajnosti. Pažnja javnosti se ne skreće samo da bi se kritikovalo, već da bi se formirala kritička javnost, koja ćešće postavlja pitanja i pokušava da daje odgovore, koji će neretko biti sivi, balansirani, a ne crno-beli. No, da vas ne zamaram previše teorijama, da pređem na stvar, koja će u ovom slučaju, skoro do kraja teksta, biti ipak crno-bela.

Belo - Nedavno je Aljbin Kurti izneo žaljenje zbog velikog gubitka za Evropu, ubistva mlade i perspektivne švedske političarke Ane Lind, koja je ubijena u Stokholmu te kobne 2003. godine, i to je nešto što svako mora pozdraviti.

Crno - Ne bi to bio nikakav problem, naprotiv, da u svojoj izjavi, pisanju, Kurti ovo ubistvo nije smestio jedino u kontekst ubice koji je, činjenica je, našeg porekla i njegovog navodnog odnosa prema bombardovanju 1999. Ali Kurti svesno previđa da taj ubica ima podužu istoriju nasilja, očigledno i poveće psihičke probleme, što je sve utvrđeno tokom efikasnog suđenja kakvo samo Švedska može imati i da se veza s tom mračnom 1999. nigde nije ustanovila.

Belo - Bilo je to suđenje u švedskom sudu bez ijednog ledenog metka, odjeka, reagovanja, sumnjivih teorija, bez zavrzlama ljudi koji se tako nekako i prezivaju, kao zavrzlame, ali i bez advokata koji mute vodu, suprotno kodeksu koji ih obavezuje. Nije u Švedskoj bilo ni delova organizovane kriminalne grupe koji bi se pravdali po tabloidima, ako ih tamo uopšte i imaju. U Švedskoj nije bilo ni službenika tadašnjeg Ministarstva za ljudska i manjinska prava koji na svom desktopu drže fotografiju nekog tamo švedskog Legije.

Skrenuo sam sa teme, kako to već pravnici umeju, što očigledno i mogu, kad me već ne opominjete, kao što bi čitaoci trebalo da rade.

Crno i zauvek crno - Ubistvo Zorana Đinđića, predsednika Vlade Srbije, te iste 2003. godine promenilo je tok istorije Srbije, tj. usporilo nam istoriju toliko da se i danas pitamo da li ćemo ikada biti deo velike porodice država i naroda unutar Evropske unije. Čekajući nalogodavce ovog pucnja u Srbiju, tj. čekajući sudski postupak koji će otvoriti Pandorinu kutiju i dati nam odgovore ko smo, gde idemo i da li smo za taj put spremni, ostaje nam dobro utemeljena presuda ubicama Zorana Đinđića, s detaljima koji ukazuju da je ovo samo završni čin preko dve decenije političkih ubistava i poslova kojima se država, koliko god plitka ili duboka bila, ne sme baviti.

Belo - Nakon reakcije na ovo pisanje Aljbina Kurtija, pronašao sam davno napisani i objavljeni tekst pod nazivom „Palme, Ana Lind i Zoran Đinđić“, u kom se prepliću ubistva ljudi koji su obeležili jedno vreme - Ulofa Palmea, Ane Lind i Zorana Đinđića - zauvek povezujući Švedsku i Srbiju. Opisuje se i mala staklena tabla na Trgu građana u Stokholmu, kao sećanje na Anu Lind i mesto na kom je održala svoj poslednji govor. Beograd i Srbija zaslužuju da se zauvek zapiše da je Ana Lind tog 12. marta 2003. u Beogradu, u našoj tadašnjoj agenciji koja se borila protiv korupcije, čekala Zorana Đinđića i tu i dobila vest o njegovom ubistvu. Takvo obeležavanje nam je ove 2023. godine potrebno i kao pokazatelj tadašnje energije da se Srbija potpuno izmeni, ali i kao podsećanje da je upravo borba protiv korupcije okupirala pažnju i Zorana Đinđića i naših prijatelja iz Evrope.

milan-antonijevic.jpg
Kurir TV 

Kako vam nisam napisao čiji je tekst koji me je inspirisao i koji opisujem, evo odgovora.

Belo i zauvek belo - Borka Pavićević, uzor kako se bori za ono u šta veruješ, kako se gradi integritet. To je i lekcija kako se integritet čuva u svemu što napišete i uradite, ali i lekcija svima kako se bori sa stalnim osudama i omalovažavanjem. Ovde bih stavio i citat iz njenog teksta koji nam može biti vodilja - smrt graditelja nije smrt građevine, naročito ako mislimo na demokratiju i vrednosti koje nam kao građanima pripadaju.

Na kraju, ukoliko mi dozvolite da završim porukom trenutnom kosovskom lideru - istoriju treba tumačiti fer, nije sve crno-belo, što se ovih dana dokazuje i u istragama zločina OVK, koje se formalno sprovode pod okriljem kosovskog pravosuđa, a faktički daleko od nas, u Hagu.

To je sivo i mladi i na Kosovu i u Srbiji to moraju znati da bi naučili da žive zajedno, bez mržnje i sukoba. Želim im da nauče da žive zajedno na našim prostorima, na ovom prelepom zapadnom Balkanu, iako mnogi od njih nauče da žive zajedno i da se poštuju tek u Evropi, na Zapadu, gde odlaze da bi živeli „kao sav normalan svet“.