Ovog leta, gotovo neopaženo, nekoliko puta je u medijima objavljeno da su voće i povrće, ali i drugi prehrambeni proizvodi iz Srbije vraćeni sa granice sa Evropskom unijom i nisu prošli kontrolu EU zbog prisustva nedozvoljenih supstanci. Evropski sistem za brzo uzbunjivanje u trgovini hranom (RASFF) u avgustu je tri puta ukazao na to da roba iz Srbije ne može da uđe na teritoriju Evropske unije. Početkom avgusta tovar čipsa iz Srbije nije distribuiran u Hrvatskoj jer je sadržao visok nivo kancerogenog akrilamida. Poslednjeg dana avgusta sa hrvatske granice je vraćena pošiljka šljiva iz Srbije zbog prisustva zabranjenog pesticida hlorpirifosa. Pre toga je sa granice Hrvatske 11. avgusta vraćen tovar breskvi takođe zbog hlorpirifosa, a 16. avgusta pošiljka papirnih slamčica zbog visokog nivoa izotizolina. U septembru su sa granice sa Slovenijom vraćeni krastavci zbog prisustva potencijalno kancerogene supstance. Zemlje Evropske unije nisu jedine koje vraćaju hranu iz Srbije zbog kancerogenih, potencijalno kancerogenih i na drugi način opasnih supstanci. I inspekcija Crne Gore je na graničnom prelazu sa Srbijom sprečila uvoz gotovo deset tona breskvi i nektarina iz Srbije. U ovom slučaju se radilo o količini pesticida koja je veća od nedozvoljene.
Naravno, najlakše je, kao i uvek, sve proglasiti svetskom zaverom protiv nas i ceo problem svesti na priču o tome kako nas Hrvati, Slovenci, Crnogorci i cela EU mrze i zbog toga proveravaju naše proizvode, samo da bi nama napakostili i uništili našu ekonomiju, koja se razvija tolikom brzinom da preti da ugrozi i najrazvijenije svetske zemlje.
Kako je moguće da u voću i povrću iz Srbije ima toliko pesticida, toliko štetnih materija da ono ne prolazi kontrole EU? U nekim slučajevima radi se o supstancama koje su u EU zabranjene gotovo već dvadeset godina. Da drugi u njima nisu pronašli kancerogene materije, da li bi to neko u Srbiji ustanovio? Ko je za to nadležan i kako se ta kontrola u Srbiji vrši? Ako su naši proizvođači pokušali da, bez ikakve kontrole u Srbiji, izvezu hranu punu štetnih materija u druge zemlje, da li to znači da pokušavaju da istu tu hranu, isto tako bez ikakve kontrole, prodaju u Srbiji? Ko i šta ih u tome sprečava? Kako da znamo da su voće, povrće i hrana koju kupujemo u svom marketu ili na pijaci kontrolisani, zdravi i da nisu zagađeni pesticidima ili kancerogenim materijama? Šta uopšte jedemo i kako se hranimo kada mislimo da jedemo zdravo? To su, recimo, pitanja koja muče mene kao građanku. Muči me i to što znam da će ministarka zdravlja Danica Grujičić po ko zna koji put požuriti da optuži svetske sile, bombardovanje i hemijska oružja za sve veći broj umrlih od raka u Srbiji. A neće ni prstom mrdnuti zbog toga što našu hranu drugi vraćaju kao kancerogenu, ili će se pridružiti onima koji govore da je to nevažno. Muči me što nemamo institucije i sistem kontrole koji nam može garantovati da nećemo ugroziti zdravlje svoje dece sledeći put kada nas pitaju da li ima nešto slatko, a mi im kažemo da uzmu neku voćku, zato što je to zdravije.
I zaista, to je možda
NE PROPUSTITE
