Jedan znameniti latinoamerički pisac - čijeg imena zbog izlapelosti trenutno ne mogu da se setim - svojevremeno je napisao sledeću rečenicu: „Ako se čudesno prečesto ponavlja, ubrzo postaje banalno.“ Ali ako se prečesto ponavlja nešto banalno, onda iz toga ne ispada ništa čudesno, nego se sve svodi na ubistvenu dosadu srpske histerične političke scene.
Do sličnog zaključka je došao i Filip Švarm u tekstu na portalu Vremena, u kome je podastro nekoliko dobrih saveta novopečenoj koaliciji stranaka „Dogovor za pobedu“. Evo šta je, između ostalog, napisao Švarm, kome želim dobrodošlicu u Klub džaba molera: „Narod je“, piše Švarm, „oguglao na kukanje zbog Vučića, režimskih nepočinstava i sličnog, sve u istom pravcu. Može li opozicija konačno okončati padanje na svaku provokaciju vlasti (vidjeti pod parizer), osvjetliti prave probleme i ponuditi konkretna rješenja?“
Pre nego što zađemo u sitna crevca, napomenuću da ja ne bih upotrebio reč „narod“. „Narod“ je ekskluzivno populistički ideologem. Stranke koje si laskaju da nisu populističke - a uglavnom nisu populističke jer nemaju „visinu“ za populizam - morale bi se obraćati što većem mnoštvu „građana“, „glasača“ - neka ih zovu kako hoće - ali tako da ostave utisak i da se obraćaju svakom ponaosob.
Avaj, sve opozicione stranke - kako one što su se dogovorile da pobede, tako i one koje su ostale po strani - žive u iluziji da će neprestanim kukumavčenjem nad Vučićem i poslovima u danima njegovih pobočnika - jednoga dana stvoriti „kritičnu masu“, ali uspevaju da stvore samo tešku dosadu. I to ne kod Vučićevih pristalica - njih to dodatno vezuje za Vućića - nego u delu „naroda“ kome bi trebalo da se obraćaju umesto celom narodu.
Već mesecima govorim protestujućim građanima i ekipi iz „Dogovora za pobedu“, koja im daje logističku podršku, da talas nasilja u Srbiji nije počeo 3. i 4. maja o. g. u OŠ „Vladislav Ribnikar“ i u Mladenovcu, nego dvadeset i tri godine ranije, kada je na ulazu u Vladu Srbije javno streljan Zoran Đinđić.
Pa jbt. Koliki treba biti beslovesnik - da ne upotrebim težu, a tačniju reč - pa očekivati da u zemlji u kojoj je usred bela dana ubijen nosilac izvršne vlasti, a da nikad nije utvrđeno - niti se pokušalo utvrditi - ko je izdao komandu „pali“ ne bude nasilja i da nasilja prolazi manje-više nekažnjeno.
I evo ponude za „ponudu konkretnog rešenja“: na početku predizborne kampanje obećati da će okolnosti na ubistvo premijera biti istražene i da će počinioci biti privedeni pravdi. Još nisam stavio tačku na „pravdi“, 25.000 beogradskih vrabaca je pomrlo od smeha.
Šta mislite, da li će „Dogovor za pobedu“ - ili bilo koja druga stranka - krenuti u predizbornu kampanju s tim obećanjem? Tvrd vam stojim da neće. A šta bi drugo „Dogovor“ mogao da obeća? Pojma nemam. Da sve bude komplikovanije - ni on pojma nema. Budući da sam opet bio korisniji Vučiću od Laze Ristovskog, molim Visoko Mesto da zauzvrat izvrši politički pritisak na menadžment da mi vrati 10.000 RSD.
NE PROPUSTITE
