Pre godinu dana, na ovom istom mestu, potpisnik ovih redova objavio je kolumnu s naslovom „Najopasniji trenutak za svet“, budući da su se strateški giganti i patuljci prošlog oktobra, nakon ukrajinskog napada na Krimski most i ruskog drastičnog odgovora po ukrajinskoj infrastrukturi, primakli famoznim „crvenim linijama“. Strateški giganti su tada otpočeli i nuklearne vežbe - Amerika vežbu „Postojano podne“, a Rusija vežbu „Grom“, u večnom međusobnom iskušavanju. No, i jedni i drugi su bili spremni i došlo je jednostavno do međusobnog odvraćanja, pa su se ipak svi početkom ove godine odmakli od „crvenih linija“ i najavili još jednu „džentlmensku“ rundu konvencionalnim naoružanjem oko Ukrajine, koja, evo, još uvek traje. Usput su sa istorijske scene nestali, na ovaj ili onaj način, i svi oni koji su bili spremni da pređu „crvene linije“, poput buntovnog Prigožina, pa se činilo da će ovaj rat nastaviti da taljiga u krug, ali da ipak neće biti nekog većeg buma koji bi se prelio ka nekom širem svetskom ratu.
I bilo je tako sve do ovog vikenda, kada je ponovo planuo Pojas Gaze i južni deo Izraela u obnovljenim konfliktima između Palestinaca i Izraelaca, na mestu koje nije tek jedno malo bure baruta poput Balkana, već je zapravo čitavo jedno skladište s buradima baruta i jedna od najopasnijih tačaka sveta, na kojoj je u prethodnih sto godina bilo više ratova nego igde drugde. Poslednji od njih je bio tzv. Jomkipurski rat iz 1973. godine, koji je predstavljao rokanje koje je trajalo dvadeset dana i za koje se u dubokim strateškim krugovima ipak znalo da će stati i da se neće širiti. Jer tada je svet bio u idili detanta između Amerike i Sovjetskog Saveza, a dr Kisindžer i ekipa su bili u najboljim godinama, dozvoljavajući po svetu samo sitna puškaranja, ali tada im je toliko dobro išlo da neki širi sukob nije dolazio u obzir.
Danas je situacija drastično drugačija. Svet se već deceniju i po suočava s nizom (geo)ekonomskih i (geo)političkih kriza, usled kojih čak i onima kojima nije išlo loše sada ide lošije, a neka izlazna strategija iz svih tih kriza za nikad podeljeniji svet se još ne nazire. Usled toga svet gori u nizu tačaka, a potpisnik ovih redova je upravo ovde u kolumni više puta upozoravao da Ukrajina nije nužno poslednja i da bi se niz mogao nastaviti. I eto ga sada, planuo je i Izrael, dovodeći svetsku stratešku situaciju do samog usijanja i do još opasnijeg momenta od onog koji je nastupio prošlog oktobra, jer su nakon ovog raketiranja iz Gaze i u nju, svi, čak i oni koji do juče nisu bili, na obaraču. Hamas je povukao svoj potez, a sada su na potezu Izrael, pa Hezbolah, pa Izrael ponovo, pa Iran, pa Sirija, pa Egipat i tzv. Arapska liga, pa - Rusija i Amerika - sa kojima uvek sve počinje i sve se završava, jer su ova dva strateška giganta još uvek (uz nešto od njih „nežniju“ Kinu), gospodari svetskih strateških zbivanja.
Poseban rizik trenutka je što su i Amerika i Rusija previše nervozne, Amerika zbog blokade donjeg doma Kongresa, koja se desila prvi put u istoriji, i potencijalne blokade budžeta, a Rusija zbog rata u Ukrajini, koji je za nju egzistencijalno važan.
Svi oni koji se raduju kada Americi li Rusiji ne ide dobro su prave naivčine, jer to znači da neće ići dobro ni ostalima. Ono što se desilo za vikend između Izraelaca i Palestinaca je pravi dokaz toga.
