Mi u Novom Sadu, kao, najverovatnije, ni većina građana Srbije, nekako nismo obratili pažnju na vest da je u Banjaluci nastala malena politička kriza jer gradonačelnik Draško Stanivuković nije dobio dovoljan broj glasova u Skupštini grada da se usvoji rebalans budžeta koji je predložio. Šta se nas tiče rebalans budžeta u Banjaluci, mislili smo. Zar nemamo mi dovoljno svojih problema? Zar ne postoji problem s nedostatkom finansija i u Novom Sadu? Šta uopšte Novi Sad ima s finansijskim problemima Banjaluke? Ništa, zar ne? Oh, kako smo se samo prevarili!
Oni koji prate vesti iz regiona i nekim slučajem su naleteli na ovu vest mogli su pročitati da je podrška rebalansu uskraćena jer je u gradskoj kasi usfalilo šest miliona konvertibilnih maraka, odnosno tri miliona evra. Usledile su prepirke između gradonačelnika Stanivukovića i predsednika gradske skupštine o nenamenskom trošenju sredstava, neblagovremenom planiranju, uz tradicionalne opaske o „dobrim domaćinima“ i neizostavno takmičenje u omiljenoj disciplini - „ko više voli Srpsku“ i ko je veći patriota. Činilo se u jednom momentu da Draško Stanivuković zaista neće dobiti većinu za usvajanje rebalansa sve dok ne obezbedi ta tri miliona evra. A onda se iznenada desio preokret. Kao kakav dobri duh, deus ex machina, što bi rekli stari Rimljani, kao Deda Mraz, pojavio se gradonačelnik Novog Sada, kom malo naših sugrađana zna ime, i poklonio Drašku Stanivukoviću upravo potrebna tri miliona evra.
Šta je problem u ovom velikodušnom novogodišnjem poklonu, kako ga je dovitljivo nazvao Draško Stanivuković? Pa, da počnemo od toga što gradonačelnik nije poklonio svoj novac, nego novac građana Novog Sada, svih onih Novosađana i Novosađanki koji mesecima i godinama slušaju od gradskih vlasti kako Novi Sad nema novca za kanalizaciju, vrtiće, subvencije ili razne druge njihove potrebe. Dakle, Novi Sad, u kom je samo 2022. godine 3.500 dece ostalo neupisano u vrtiće jer u državnim vrtićima nema za njih mesta, a grad daje subvencije koje pokrivaju u najboljem slučaju trećinu cene boravka dece u privatnim vrtićima, odlučio je da je veći prioritet da novac svojih građana potroši da bi nekom u susednoj državi obezbedio skupštinsku većinu, nego da omogući istim tim svojim građanima da im deca idu u vrtiće.
Mi, Novosađani, za ovaj velikodušni novogodišnji poklon koji smo sami platili saznali smo iz medija, banjalučkih, naravno, i iz izjave Draška Stanivukovića, koji je ovom prilikom izrazio zahvalnost gradonačelniku (ne i nama Novosađanima, koji smo taj luksuzni poklon finansirali). Verujem da će se od Draška očekivati da ovu uslugu vrati. Imajući u vidu iskustvo s decembarskih izbora, verovatno će se to vraćanje usluge očitovati u broju glasača s fiktivnim adresama u Novom Sadu koji će glasati na sledećim lokalnim izborima u gradu u kom SNS, sudeći po izbornim rezultatima, stoji izuzetno loše. Naša deca su platila cenu ostanka SNS na vlasti. Ma valjda je to najvažnije, valjda je lakše da im babe i dede padaju na nos čuvajući ih po devet sati dnevno, valjda je lakše da im roditelji ostavljaju posao, valjda je lakše da odvajaju stotine evra za privatne vrtiće ili dadilje, valjda je sve to lakše nego da SNS odustane od uvoza birača s fiktivnim novosadskim adresama, prizna da u gradu Novom Sadu nema podršku većine građana i ode s vlasti.
NE PROPUSTITE
