Militantno krilo duštvanca iz moje kafanice neprestano mi nabija na nos da previše čeprkam po prošlosti, da teram mak na konac, da sam opsesivan, da ne poklanjam dovoljno pažnje „ovom što nikad ovako nije bilo“, a ja - koji i sada neodustajno držim čas - neprestano ponavljam da bi „ovo što nikada ovako nije bilo“ možda bilo bolje da ranije nije bilo onako kako je bilo, ne pomenulo se, što reko naš narod, koji se, za razliku od ostalih mudrosti, te drži ko pijan plota.
Ne mogu da propustim priliku, a da sada, kada se kosmička furtutma oko recentnih izbornih muljavina polako pretvara u magarca koga će pojesti onaj poslovični vuk, ne podsetim moje društvo iz kafanice i to all whom it may concern na muljavinu veka, koja je prošla praktično nezapaženo u javnosti.
Mislim na dvodnevni (ne)ustavni referendum iz 2006. koji je - po ideji glavnog usual suspectsa Famoznog Koštunice - raspisan da bi se patetičnom, rogobatnom, mestimično polupismenom preambulom poništilo otcepljenje Kosova i da bi „južna srpska pokrajina“ vo vjek i vjekov ostala pod suverenitetom Srbije, uprkos reakcijama nekih pravnika koji su skretali pažnju da ni prethodni ustav nije dozvoljavao kosovsko otcepljenje, pa se Kosovo, svejedno, otcepilo.
Kako god, udruženi kmetovi Simani, DS, DSS, SPS i radikali nisu odustajali od borbe za svoju „pravicu“, pa su raspisali referendum i stali da huškaju „naš narod“ na što veću izlaznost. LDP, LSV i Građanski savez i Socijaldemokratska unija - sada, nažalost, vanparlamentarne ili nepostojeće - pozvali su na bojkot.
Kad viđi vraga. Referendum je prvog dana prdnuo u žestok čabar. Izlaznost je bila čemerna, što je tumačeno raznoraznim faktorima. Moja, međutim, neznatnost je to protumačila - kako će se pokazati ispravno - činjenicom da je većinu građanstva boleo qwrz i za ustav i za Kosovo, a i dan-danas ostajem pri istom sudu.
Državni udarnici nisu klonuli duhom - mada su bili vidno indisponirani - pa su referendum protivustavno i protvzakonito produžili za još jedan dan, a aktivisti državotvornih stranaka su izašli na teren i stali da slučajne prolaznike vuku za rukave i da ih ubeđuju da odu na biračko mesto i da zaokruže istorijsko DA.
Bližilo se drugo referendumsko veče i zatvaranje biračkih mesta, a nad referendumom se još uvek nadvijala realna opasnost definitivnog uprda u čabar. Nije bilo druge nego da neka crna trojka izvuče patrijarha Pavla iz samrtne postelje i da ga na nosilima dovede na biračko mesto.
Ne treba sumnjati da bi - da patrijarh nije priveden na glasanje i da aktivisti državotvornih stranaka nisu lopatama ubacivali gomile listića - referendum propao i drugog dana, kao što još manje treba sumnjati da bi, da je referendum propao, državotvorni kmetovi Simani glasanje produžili za još jedan dan.
Oba referendumska dana u Srbiji je vladao mukajet. Nikoga nije bilo - ili je malo koga bilo - da kaže: koga to, more, zajebavate i zašto se sprdate s procedurom. Posle referenduma je usledilo još nekoliko državnih udara i na kraju, gle čuda, nastupilo „ovo što nikad ovako nije bilo“.
NE PROPUSTITE
