Dugo najavljivana ukrajinska kontraofanziva protiv ruskih snaga na istoku i jugoistoku Ukrajine doživela je potpuni fijasko, o čemu svedoče i sami prorežimski ukrajinski mediji. Snovi o kopnenom zauzimanjuoblasti pod kontrolom Rusa, uz trijumfalni ulazak na Krimsko poluostrvo, brzo su se srušili pred realnošću na terenu, gde su ruske trupe zahvaljujući svojevremenim taktičkim potezima Sergeja Surovikina dobro utvrđene. Dok se u ukrajinskoj javnosti sve više javlja strah od prestanka dostavljanja oružja i opreme od strane SAD i drugih zemalja kolektivnog Zapada (sem Ujedinjenog Kraljevstva, koje ostaje dosledno po tom pitanju), trezveniji deo iste govori o potrebi da Ukrajina pod hitno krene sa izgradnjom i obnovom zapuštenih fabrika i zavoda za proizvodnju oružja, te unapređenjem kapaciteta postojećih poput „Južmaša“, jedne od najboljih vazdušno-kosmičkih fabrika na svetu u vreme Sovjetskog Saveza. Isto tako, sve više se govori o potrebi da se sa strategije oslobađanja delova Ukrajine pod ruskom kontrolom pređe na napade na Belgorod i druge ruske gradove, kako bi i živalj u Ruskoj Federaciji osetio rat i razaranja, te se na taj način naterao na pobunu protiv vlasti u Kremlju. S druge strane, popularnost Volodimira Zelenskog, kako unutar Ukrajine, tako i na kolektivnom Zapadu, na istorijskom je minimumu, ozbiljan sukob između njega i prvog čoveka ukrajinske vojske Valerija Zalužnog više nije tajna.
Rat u Ukrajini uveo je čitav svet u doba novog hladnog rata, u kojem svedočimo spuštanju nove gvozdene zavese koja će deliti Zapad od Istoka. Bez obzira na to da li će ta zavesa ići linijom reke Dnjepra ili do Odese, koju ruske snage, baš kao i Nikolajev, bez skrivanja vide kao svoj sledeći cilj, Srbija će ostati na zapadnoj strani iste. Ni potencijalno rusko izbijanje na deltu Dunava ne može previše uticati na promenu „geografske sudbine“ naše zemlje, okružene zemljama članicama Evropske unije i, što je još važnije, članicama NATO. To nikako ne znači da Srbija treba da prekine sve svoje veze i odnose s Rusijommeri zadržimo. S druge strane, to svakako znači da moramo pokušati, ma koliko to delovalo teško, da pronađemo partnere i unutar kolektivnog Zapada. Nema sumnje da smo kao država i nacija, sasvim pravilno, sve svoje karte stavili na Donalda Trampa kao aduta na američkim predsedničkim izborima, čija politika prema Kosovu i Metohiji i Republici Srpskoj,bila daleko povoljnija po nas nego što je to slučaj sa administracijom Džozefa Bajdena. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić jasno je podvukao da nas u 2024. godini očekuju teška vremena i veliki izazovi i po pitanju Kosmeta i u vezi s RS i moramo pokušati da nađemo konstruktivne partnere na Zapadu po tim pitanjima. Primera radi, predlog ministra za brigu o selu Milana Krkobabića da se i Vatikan, kao zemlja koja ne priznaje nezavisnost tzv. Kosova i zahvaljujući kojoj to mnoge rimokatoličke zemlje nisu učinile, uključi u pregovarački proces oko statusa južne srpske pokrajine deluje veoma interesantno i inovativno.
Partije nove evropske desnice prilično raspoložene za uvažavanje srpskih nacionalnih interesa, poput Nacionalnog okupljanja Marin le Pen u Francuskoj i Alternative za Nemačku u najmoćnijoj i ekonomski najsnažnijoj evropskoj zemlji, jačaju iz dana u dan i izvesno je da će u skorijoj budućnosti biti deo vlasti. Sve ove političke snage, kako u SAD tako i u Evropi, žele da poprave odnose kolektivnog Zapada i Rusije, što našoj zemlji može ići samo u prilog. Teško da ćemo ikad više imati takvu vrstu „geopolitičkog luksuza“ kakvu je imala bivša Jugoslavija, odnosno da budemo neka vrsta spone između Istoka i Zapada, ali nam iskustvo iz vremena Hladnog rata svakako može biti dragoceno. Zaključno, veoma ohrabrujuće deluje ideja o povratku redovnog služenja vojnog roka u Srbiji, jer politička i ekonomska stabilnost malo vrede ako nema bezbednosnog aparata sposobnog da je sačuva ukoliko to zatreba, ali i kratka i jasna poruka našeg ministra odbrane Miloša Vučevića i najozbiljnijeg kandidata za mesto premijera države - odbranićemo Srbiju!
