Uz poštovanje za prava opozicije, stavove i proteste, politika kontinuiteta na nivou republike i nedoumica pokreta okupljenog oko medijski harizmatičnog doktora Branimira Nestorovića glavna su obeležja političkog trenutka.
Politika kontinuiteta u sadržinskom i vrlo izvesno u kadrovsko-političkom smislu postaje realnost. Nedoumica je oko mesta predsednika vlade, preraspodele ministarskih mesta i distribucije političke moći, imajući u vidu izborni rezultat. SNS je u poziciji centralne stranke i sigurno će diktirati dinamiku, strukturu i ključne programske elemente nove vlade Srbije. SPS je mogući partner, pre svega zbog nužnosti njegovih odbornika za formiranje vladajuće većine u Beogradu. Ana Brnabić, Miloš Vučević i Siniša Mali pojavljuju se kao kandidati za mesto predsednika Vlade Srbije. Svi do reda su bliski saradnici i saradnice od velikog poverenja predsednika Vučića, iskusni u upravljanju, dovoljno vešti u političkim borbama, naviknuti na jak medijski tempo koji diktira tenzična politička borba u našoj zemlji. Svako ima svoje šanse. Ni kadrovski kontinuitet (ostanak Ane Brnabić) ni rotacija na mestu premijera (dolazak Malog ili Vučevića) neće biti iznenađenje. Izvesno je da će do nekih kadrovskih promena u sastavu ministara doći, a ne treba, imajući u vidu izborni rezultat, isključiti ni preraspodelu moći među strankama u novom kabinetu u Nemanjinoj ulici.
Opozicija, posebno potcrtavam grupaciju "Srbija protiv nasilja", prihvatiće skupštinske mandate. Ipak, prema rečima njenih čelnika, opozicija će ići u aktivnu opstrukciju rada Skupštine Srbije, budući da medijski naglašeno osporava legitimnost izbora. Ukoliko se najave o blokadi Skupštine ispune, biće to repriza incidentne politike iz prošlog februara i oktobra. Cenu takvih političkih performansa opozicija je platila preskupo, ubedljivim porazom na izborima, iako je nakon junskih protesta na prvi pogled delovalo da ima određene šanse da ozbiljnije ugrozi vlast.
Najveća nedoumica u ovom trenutku je formiranje vladajuće većine u Beogradu. Teret odluke je na politički kontroverznom novoformiranom pokretu "Mi - glas iz naroda", čije medijski najprepoznatljivije lice doktor Branimir Nestorović.
"Mi - glas iz naroda", politički pokret doktora Branimira Nestorovića, za mnoge je bio iznenađenje proteklih izbora. Van radara glavnih političkih rivala, skupina javnih ličnosti zajedno s pokretom "Nema nazad - iza nas je Srbija" nekadašnjeg desno orijentisanog poslanika Aleksandra Jerkovića ostvarila je značajan rezultat.
Kada govorimo o "Nestorovićevoj družini", govorimo o grupi ljudi poznatih po televizijskim nastupima na TV Hepi i drugim manjim televizijama, društvenim mrežama i brojnim Jutjub kanalima posvećenim, pre svega, globalnim pitanjima, snažnog antizapadnog političkog i vrednosnog senzibiliteta. Da li će Nestorovićev pokret biti "privremena politička moda" ili ozbiljna politička organizacija, zavisi od odluke o budućnosti vlasti u Beogradu. Pokret Aleksandra Jerkovića, koji ima dva odbornika, što je dovoljno za tanku, ali ipak funkcionalnu većinu u beogradskoj skupštini, spreman je da "razgovora o realizaciji svog programa u praksi nove vlasti u Beogradu". S druge strane, Nestoroviću se ne ide u koaliciju ni sa aktuelnom SNS vlašću ni sa prozapadnom opozicijom. SNS je poručio još pre mesec dana da je spreman za izbore, dok je "Srbija protiv nasilja" uličnim demonstracijama bez efekta ostala bez potvrde svoje političke snage i široj javnosti, objektivno, kao politički gubitnik. Ostaje stoga dilema šta će se dogoditi s Nestorovićem.
U igri su tri opcije: 1) Nestorović i Jerković se dogovaraju sa SNS i SPS i prave većinu u gradu Beogradu; 2) Jerković i Nestorović se politički razilaze i Jerković se dogovara sa SNS i SPS i pravi većinu; 3) Ni Jerković ni Nestorović se ne dogovaraju sa SNS i SPS i građani Beograda ponovo idu na birališta. Opcija 1 je teorijski zamisliva, ali je praktično nemoguća, jer Nestorović i svi njegovi medijski prepoznatljivi istomišljenici, poput Pavića, Branka Pavlovića, Stanojevića i drugih zagovaraju čvrst moralno-politički stav odbijanja saradnje s vlašću i opozicijom i žele da pretvore pokret u dobro organizovanu stranku. Opcija 2, razlaz Jerkovića i Nestorovića, vodi ka stvaranju loše slike o pokretu i omogućava u slučaju dogovora dva Aleksandra - Jerkovića i Šapića - funkcionalnu većinu u Skupštini grada Beograda. Politički pokret doktora Nestorovića dobija vreme da se postepeno organizuje, ali postaje predmet kritike ambiciozne i frustrirane prozapadne opozicije, ali i predmet ignoracije vlasti, što dovodi do sužavanja medijskog prostora i mogućnosti uticaja na pristalice.
Izlazak na nove beogradske izbore, iako Nestoroviću deluje moralno-politički opravdan, može da bude zamka. Velikim delom svoj dobar rezultat "Mi - glas iz naroda" ostvarili su zahvaljujući okolnosti da nisu bili "na liniji medijske vatre" antivladinih i provladinih medija. Postajući parlamentarna stranka, postali su konkurent i biće izvesno suočeni sa napadima i umereno desnog SNS, a i drugih desnih partija koje hoće povratak na scenu, ali prozapadne opozicije koja ima ideološku distancu naspram Nestorovićevog pokreta. S obzirom na proklamovani cilj, formiranja partije, "Mi - glas iz naroda" mora voditi računa o okolnostima koje su važne za takav zahtevni poduhvat. Pokret je izrastao na antiglobalističkom i snažnom nacionalnom narativu koji spaja tradicionalnu srpsku geopolitiku, teorije zavera, antizapadnjaštvo, zajedno sa nekonvencionalnim medijskim obrascem.
Nestorovićev pokret, striktno gledano, nema veze s lokalnom vlašću, a Beograd je jedinica lokalne samouprave, ma koliko god bio moćan u sistemu vlasti u Srbiji. Narodski rečeno, Nestorovićeva družina "prodala" je pogled na svet jednom delu birača, upakovan u medijski prihvatljiv obrazac. Ulazak u beogradsku vlast sa SNS i SPS ne šteti opštoj orijentaciji tog pokreta jer ni jedna od dve vladajuće stranke neće se zalagati za Kosovo u UN ni uvesti sankcije Rusiji.
Ulaskom u vlast, pokret bi imao i priliku da vidi šta i koliko može u vršenju vlasti, tačnije, mogao bi realno da pokaže da li i u kojoj meri unosi novi kvalitet u politički život. Participacija u vlasti u Beogradu relaksirala bi propagandu vlasti u odnosu na Nestorovića i omogućila veći pristup realnim resursima neophodnim za formiranje i funkcionisanje stranke. Na prozapadnom političkom i medijskom polu, Nestorović ostaje politički konkurent koga treba medijski i politički poraziti.
Beogradska dilema profesora Nestorovića nije jednostavna; najgore bi bilo da je pretvori u dilemu iz "Tamnog vilajeta". Politika traži odlučno liderstvo, jasne stavove i hrabrost da se istraje u svom opredeljenju, ali i razum koji odmerava okolnosti i predvidivu štetu, kao i korist koja sledi iz svake odluke. Beograd će uskoro znati odluku prof. Nestorovića i Aleksandra Jerkovića. Beograđani znaju da ih ništa neće iznenaditi, a na česte izbore su već navikli u prethodnih trideset godina krhke demokratije u vrtlogu bespuća "povijesne zbilje".
