Mnogi su se prošle nedelje zabrinuli nad brojkama koje je izneo demograf Goran Penev kada je saopštio da je u Srbiji prošle godine rođeno samo 60.813 beba, najmanje od 1900. godine. Ljutili su se, po običaju, na žene koje ne žele da rađaju, koje biraju da uživaju u komforu, grade karijeru, putuju i sve uobičajene optužbe u tom lovu na veštice bez dece. I zaboravili su, po običaju, da sagledaju realnost onakvu kakva je. Jer, ove brojke nisu samo statistika - one su ogledalo našeg društva, refleksija stvarnosti u kojoj živimo.
Najpre, ove podatke ne možemo sagledati bez osvrta na strašne reči koje sam prošle nedelje napisala o akušerskom nasilju. O ženama koje su izgubile svoje dostojanstvo u najintimnijim trenucima. O strahu i neizvesnosti koje prate odluku o rođenju novog života. Udruženje Centar za mame podsetilo nas je na uznemirujuće podatke istraživanja koje su radile: skoro trećina žena se zbog iskustva tokom porođaja dvoumi u vezi s novom trudnoćom, a njih 11%, upravo zbog terora koji su preživele, odlučuje da više nikada neće roditi.
Penev ukazuje i na dublje uzroke - ekonomska nesigurnost, nestabilna radna mesta, visoke cene nekretnina. Ali zar ne leži problem i u tome što živimo u društvu koje nudi malo nade, malo sigurnosti? Koliko je mladih u reproduktivnom periodu otišlo iz države i tamo zasnovalo porodice? Koliko ih planira da ode, pa da tek onda, negde tamo, rađa decu, jer ne žele da im potomci ovde odrastaju? Koliko mladih žena se plaši za svoje radno mesto i zbog toga se ne odlučuje na trudnoću? Koliko ih je čulo za priče o ženama koje su istog sekunda nakon povratka s porodiljskog dobile otkaze i o onima koje novi poslodavac ne želi da zaposli jer imaju malu decu i verovatno će često izostajati s posla? Koliko njih ne želi da zatrudni jer u većim gradovima u Srbiji za hiljade dece nema mesta u vrtićima, a mališane nema ko da im čuva? Koliko njih je zaposleno na određeno godinama? Koliko njih bi želelo da ima decu, ali se ne usuđuje? Gde je tu uloga države, koja se često hvali finansijskom podrškom porodiljama, koja jeste važna, ali zanemaruje srž problema? Ponekad kada vidim mlade parove, razmišljam o njihovim dilemama. Kako planirati porodicu u društvu gde je sve neizvesno, gde su osnovna ljudska prava često na margini? Da li je rađanje deteta postalo luksuz, privilegija dostupna samo nekima? Ovo nije samo pitanje nataliteta. Ovo je pitanje budućnosti naše zemlje. Pitanje koje zahteva sveobuhvatan pristup, koji se ne svodi samo na finansijsku podršku. Tražimo promene koje će uticati na svakodnevni život, na mentalno zdravlje, na pristupačnost stambenog prostora. Tražimo društvo koje poštuje i podržava svoje građane u njihovim najvažnijim odlukama.
Postavlja se pitanje da li tražimo previše? Jer, suočeni smo sa izazovom koji zahteva ozbiljno preispitivanje našeg vrednosnog, društvenog i ekonomskog sistema. I na nama je da odlučimo da li ćemo zatvoriti oči pred svim ovim problemima s kojima se suočavaju mladi u Srbiji, i nastaviti da ih krivimo za sebičluk zbog toga što nemaju decu, ili ćemo realno sagledati problem, prestati da pribegavamo brzim rešenjima i shvatiti da se on neće rešiti sa dodatne 3.000 dinara mesečno. Dosad se pokazalo da su instant rešenja mnogo bliža onima koji donose odluke. A pokazalo se i da ne daju rezultata. Ali pitanje je kako ćemo nastaviti dalje.
NE PROPUSTITE
