Formalno uzev, to je samo posledica zakona statistike, koji kažu da će se u svakoj grupi većoj od pedeset ljudi neizbežno naći jedna budala. Primenjeno na našu političku scenu, u toj grupi najmanje jedan će poverovati opozicionim liderima koji tvrde da je kucnuo čas za ustanak protiv Vučića. Takav će, naložen tvitovima tipa „go*na smo što trpimo da nas naprednjaci k****“, preći sa reči na dela i naoružan motkom poći da razbija gradsku skupštinu... ili izvršiti građansko hapšenje.
Zakon kaže: „Svako može uhapsiti lice zatečeno pri izvršenju krivičnog dela za koje se goni po službenoj dužnosti“, s tim da se tako uhapšeni mora odmah predati javnom tužiocu ili policiji.
Teoretičari prava manje-više saglasni su da je ova odredba prilično problematična: znaju li građani pouzdano koje se delo goni po službenoj dužnosti, šta ako su pogrešili, kako stoji stvar sa upotrebom oružja pri hapšenju... i tako. U praksi, institut „građanskog hapšenja“ primenjuje se retko: jednom je grupa mladića savatala pedofila na delu i nije mu dala da pobegne dok nije došla patrola, drugi put je nagrabusio obijač automobila... sve u svemu, obične i svima razumljive situacije.
Sada se, međutim, srećemo sa novom pojavom: izvesni građanin D. K., uz čije se ime navodi da je „diplomata“, valjda da bi se pokazalo da je znao šta radi, zatvorio je u hodniku zgrade aktiviste SNS, snimio ih i to okačio na internet. Obrazloženje: građanski ih je uhapsio jer su krali izbore. A kako su krali? Gledali su poštanske sandučiće!
Ovaj potez građanina D. K. zabeležen je u Šolakovim medijima, a čitaoci su ga u komentarima mahom pozdravljali. Bilo je i onih koji su poručivali „Treba to motkom“ i „Odvedi ih u podrum, pa udri!“... (Zanimljiva stvar: kad se na društvenim mrežama pojavi predlog da neko iz opozicije dobije batine, vrišti se do neba, a kad se na opozicionim portalima poziva na nasilje prema simpatizerima vlasti, moderatori to ne diraju... iako se i u jednom i u drugom slučaju radi o postovima budala.) Lideri opozicije, sa svoje strane, nisu se ovim konkretnim povodom oglašavali, valjda su kupovali toalet-papir za svoje učešće u skupštinskoj raspravi.
Zašto pominjemo njih?
Zato što su oni inspiratori ovakvih slaboumnih građana. Njihovim jezikom kazano, oni su targetirali aktiviste SNS koji za svoju stranku učestvuju u kampanji od vrata do vrata, oni su pravi autori natpisa kojima se „aktivistima SNS zabranjuje ulaz u zgradu“, o kojima uredno, a nekritički, javljaju Nova, Danas i ostali. Nismo, međutim, u izveštajima na ovim portalima pročitali da li su odluku o ovoj zabrani doneli svi stanari, jednoglasno ili većinom. Šta u takvim slučajevima biva sa manjinom? I šta ako u zgradi stanuje aktivista ili simpatizer SNS? Pitanja je bezbroj... i mada sve liči na teranje maka na konac, reč je o ozbiljnom problemu.
Zapaljiva retorika Đilasa i drugova, kao posledica frustracije zbog hroničnog neuspeha na izborima, i sekundiranje neodgovornih navijačkih medija, prosto guraju mentalno labilnije pojedince u konflikt sa političkim protivnicima. Pitanje je dana kada će takvi naići na sebi ravnog po labilnosti i snazi u redovima SNS... Đavo će tada odneti šalu!
Jer, niko od onih koji su nahuškali građanina D. K. i slične ne obaveštava ih o prostom zakonu fizike koji je formulisao još Isak Njutn: batina ima dva kraja. Uvek.
N. N.
NE PROPUSTITE
