Ana Brnabić, politički opravdano i očekivano, postala je predsednica Skupštine Srbije. Prethodnih sedam godina premijerskog staža Anu Brnabić je politički očvrslo, stranački opredelilo i retorički uzdiglo do tačke u kojoj je postala jedno od prepoznatljivih lica većinske naprednjačke političke opcije. Kritičari vlasti Anu Brnabić smatraju produženom rukom predsednika Vučića, „neoradikalkom sa ekspertskim imidžom“ i osobom bez autentičnog političkog stava. Kritika političke manjine bila je oštra i očekivana. Kao i svaka prethodna, ona je zasnovana na modelu negativne opsesivno-kompulzivne opozicione permanentne kampanje.
Negativna opsesija vlašću funkcioniše po principu „oštro i bezrazložno“. Poslednje skupštinsko zasedanje potvrdilo je pomenuti princip. Opozicija je odbila i konsultacije kod predsednika države, dogovor o potpredsedničkim mestima u Skupštini, predsedavanje važnim odborima, ali i normalnu žustru polemičku raspravu u granicama konvencionalne pristojnosti.
Opozicioni izbor bio je opstrukcija izbora predsedavajućeg Skupštine, njegovih zamenika i skupštinskih tela. Vređanje, psovke, bacanje toalet-papira Aleksandra Jovanovića Ćute, neubedljiva recitatorska „tačka“ Dragana Đilasa, komešanje na granici tuče, veliki broj pripadnika skupštinskog obezbeđenja, neotesano prozivanje zbog starosti profesora Radenovića od strane poslanika liste Srbija protiv nasilja Miloša Parandilovića, samo su neki od opozicionih bisera koje smo imali prilike da gledamo proteklih dana.
Ni vlast nije ostala dužna. Poslanici vlasti uzvratili su istom merom. Nijednog trenutka opoziciji nisu ostali dužni. Nakon burne debate, u atmosferi „ravnoteže u razmeni negativnih emocija i političkih poruka“, izabrana je predsednica Skupštine. Poruka vlasti javnosti Srbije je jasna - „želimo kontinuitet politike za koju smo dobili podršku, Ana Brnabić je simbol kontinuiteta“.
Ovonedeljni skupštinski performans opozicije nije ništa novo. U februaru prošle godine desničarske partije - Novi DSS, POKS, Zavetnici i Dveri - otvorenim izlivom „buke i besa“ učinile su su Skupštinu disfunkcionalnom, i to u trenutku kad je na dnevnom redu bilo Kosovo.
U jesen prošle godine, tokom rasprave o skupu ekonomsko-socijalnih mera Vlade Srbije, evroreformske partije ponovile su sličan performans, „podešavajući“ se na retoričkim, medijskim i političkim „frekvencijama“ desničara. Poruka građanima je jasna - „incident politika nije privremena moda, već trajno opredeljenje i političko-institucionalna praksa“.
Tekući politikantski performans opozicije u senci je narativa o izbornoj krađi. (Samo)uverenost po pitanju „političke nepravde“ širi je kontekst opozicionog diskursa i prakse. Neposredno nakon izbora i saznanja o porazu u „već dobijenom Beogradu“, opozicija je nevešto pokušala da oponaša demonstracije nakon izborne krađe 1996/97. Poduhvat nije uspeo.
Nakon uličnog kraha, usledila je neuspela internacionalizacija „izborne krađe“. Izveštaj Oebsovog departmana za demokratiju nijednom rečju nije pomenuo ključnu reč opozicionog narativa - izbornu krađu. U susret novim izbornim izjašnjavanjima građana i Beograda na lokalnom nivou, politikom incidenta u Skupštini, najznačajniji deo opozicije poručuje: „Mi nismo spremni za političku borbu, ali poraz ne prihvatamo, bez obzira kako se građani izjasne.“ Poslednji skupštinski događaji pokazali su da „teror skupštinske manjine“ može za demokratiju biti opasan kao i „tiranija većine“.
U danima i nedeljama koje dolaze treba očekivati dve stvari - radikalnu antivladinu retoriku i novo ujedinjenje po principu svako sa svakim u medijskom vrtlogu probuđenog optimizma.
Ovonedeljna skupštinska tenzija dobiće rasplet 2. juna na beogradskim izborima i lokalnim izborima u delovima Srbije.
Istinski za opozicionu stvar bilo bi bolje da nema uvreda za ljude od integriteta i znanja, poput Stojana Radenovića. Malo je naučnika s njegovom reputacijom. Nažalost, previše je političkih drekavaca i galamdžija. Demokratija, baš kao ni papir, ne bi trebalo da podnosi baš sve.
