Vlada Savezne Republike Jugoslavije proglasila je na današnji dan pre 25 godina stanje neposredne ratne opasnosti.
Sećanje na Nato bombardovanje 1999. među sugrađanima na severu Kosova i dan danas je gorko i bolno. Mnogi od njih do poslednjeg trenutka nisu verovali da će ih Nato alijansa 78 dugih i mučnih dana gađati projektilima, a snalazili su se, kažu, kako su znali.
U vreme bombardovanja građani Severne Mitrovice i Leposavića uglavnom su bili u svojim kućama, skrivali su se u podrumima, a mnogi su odlazili van naseljenog mesta na selo smatrajući da je tamo bezbednije.
Stojanka Peštić ni danas ne razume zašto se svet sručio bombama na tako mali pravoslavni narod, kaže nije joj jasno šta im to i dan danas smeta kod Srba.
„U vreme bombardovanja bila sam u kući, u podrumu, tamo smo se skrivali i noćili. Zamračivali smo prozore, štitili se, kad je pala bomba na Jabukovicu uplašilo smo se malo, jer se video veliki dim, bilo je jezivo“, kaže ova meštanka Leposavića.
Pešić dodaje da nije očekivala da će kako kaže svet bombama udariti na Srbe.
"Nisam očekivala da će svet tako udariti na nas, jer sve urađeno nezakonito. Ne znam šta im mi Srbi radimo i šta smo im krivi pa na nas svi tako udaraju, jedino što smo pravoslavci i što smo dobar narod, pošten, miroljubiv, branimo svoje i zato nas valjda i mrze. Svakome pružimo ruku i pomogneš i učiniš, ali šta da se radi", kaže Pešić.
U vreme bombardovanja Vidosav Bojović je bio u svom selu i kaže da su svi dolazili kod njega, misleći su da je bezbednije na selu.
"Kako se ne bih sećao, bio sam kući u selu Tvrđan i odavde su ljudi dolazili kod mene, sećam se, ne lepih, nego loših trenutaka, bilo nas je strah. Niko nije očekivao, ja nisam, ali šta šta ćemo, šta nas sve neće snaći", kazao je kratko Bojović.
Stariji sugrađanin iz Severne Mitrovice nam je rekao da ipak nikada nije verovao da do bombardovanja može doći.
„Nikada nisam verovao da može doći do toga, ali vidite, došlo je. Evo šta se radi danas po svetu, ceo svet je u ratu. Može i ovde da pukne ponovo, jer ovo više ne može da se trpi i ovaj zulum koji mi imamo. Te međunarodne, takozvane, zajednice koje žele mir i pravdu u svetu, smešno“, kaže on.
Neško Vlahović navodi da je bombardovanje preživljavao teško, kao i svi ostali sugrađani.
„To je bilo nešto neviđeno do tada. Bez Saveta Ujedinjenih Nacija je doneta odluka da se bombarduje jedna suverena zemlja i oteto nam je na silu deo teritorije. Ja se nadam da i komšije Albanci to isto pamte, jer i oni su prošli kroz taj pakao isto kao i mi. Sećanja su ružna dosta ružna“, poručuje Vlahović.
Penzioner Jovan iz Severne Mitrovice ovaj period pamti po teškoj situaciji koja je zadesila njegovu porodicu.
„Uveče iz mog stana se vidi Priština, kada je zasijala prva bomba i upalila benzinska pumpa, to je bio znak. Posle je počeo rat i lupnjava. Ja sam znao 10 godina unazad da će biti rata. Prefektno govorim albanski, sve sam razumeo šta se sprema i radi. Trajalo je 70 i nešto dana je trajalo, troje male dece sam imao. Možda i znate kako se osećam, žena je pila lekove, stara majka je bila kod mene i govorila mi da se ne bojim. Međutim, oni ne pitaju ko je prav a ko ne, to ljudi rade, a ne Bog“, kaže on i dodaje da je posle rata situacija još gora bila.
Kurir.rs/Kosovo onlajn
NE PROPUSTITE
