Obećah u subotu da ću našu jučerašnju kolumnu posvetiti rasvetljavanju psihološke pozadine sve učestalijih pretnji i zastrašivanja, koja su - osim u vrlo retkim izuzecima - najobičnije pucanje iz praznih pušaka, ali se u međuvremenu dogodio smrtni slučaj u ex-yu književnoj porodici - kome je bila posvećena jučerašnja kolumna - pa ću se tog posla prihvatiti danas.

Godinama, ako ne i decenijama, govorim i pišem da naš problem nisu loše politike, nego loša psihologija, koja, istina, onemogućava - kad zatreba i nasilnim putem - afirmaciju nekih boljih politika, ali politike su u tom zamešateljstvu ipak posledica.

Gde je uzrok. Osnovna karakteristika psihologije o kojoj govorimo - koja je u Srbiji maltene obavezna za sve - jeste reagovanje emocijama na situacije u kojima bi valjalo reagovati racionalno. Same po sebi uzete, emocije su jako dobra stvar, nevolja s njima je to što su nestabilne, nekontrolabilne i što se previše lako pretvaraju u svoju suprotnost.

Gotovo svakog meseca u novinčinama nailazimo na naslove: „žena ubila muža, muž zaklao ženu“. Ali ako malo mućnemo glavom, brzo ćemo dokonat da je okidač za ta ubistva - ako zanemarimo brakove iz računa, koji nisu garancija da ubistva neće biti - bila ljubav, a ne mržnja. Razloge pretvaranja ljubavi u mržnju nema svrhe analizirati, bezbroj ih je. Zadržaćemo se na ključnom zaključku naše današnje kolumne: na ljubav se na duže staze nije pametno oslanjati.

Sve što važi za porodicu - osnovnu ćeliju društva, što rekli marksisti - važi i za društvo, tj. „naš narod“, u celini, koji naši serpstvujušči vole da posmatraju kao proširenu porodicu, što u suštini i jeste, iako ne na način koji to serpstvujušči žele. Koliko god, međutim, širio porodicu, porodična pravila mutacije ljubavi i mržnje i dalje ostaju na snazi.

To u praksi izgleda ovako: da bi voleo svoj narod - što je u Srbiji takođe radna obaveza, iako je i ta ljubav često ljubav iz računa - moraš mrzeti neprijatelje naroda (što je prirodno), ali ako nema stvarnih, spoljnih neprijatelja, onda dobro dođu i nepoćudni članovi šire porodice.

U tom zamešateljstvu su najmanje toksični oni koji nepoćudne mrze poslovno, po službenoj dužnosti - npr. vlast opoziciju i obratno - jer takvi suštinski i ne mrze „ozbiljno“, samo rade svoj posao i često se - kako sam opisao u onomođašnjoj kolumni - off the stage pajtaše i „viču“ jedni drugima piće.

Mnogo su toksičniji amateri, što će reči oni koji se tek dokazuju na poslovima mržnje nepoćudnih, u nadi da će „tamo gde treba“ to znati da cene. Najtoksičniji su ipak anonimusi - među koje se umeša i pokoja javna ličnost - koji mrze zato što su podlegli psihičkoj epidemiji dana. Takve svate politika suštinski i ne interesuje, oni sebi postavljaju „viši cilj“, kojima seljačko-makijavelistički opravdaju sva sredstva.

To su listom uplašene i frustrirane ličnosti koje pronalaze izvesnu utehu u širenju ogorčenosti, zastrašenosti i frustracija. A takvih je 80% u svim populacijama ovog sveta. Pa vi vidite. Prekardaših. Nastavak u sledećem broju.