Moji obaveštajni oficiri za mrežu Iks dojaviše mi da prepičkavanja oko srpske podele na one koji će stisnuti muda i otići na neprijateljsku teritoriju da pogledaju koncert Nika Kejva i one koji će glavu dati, ali pare za ulaznicu Vučiću neće dati ne samo da ne jenjava nego se usložnjava.
Opozicija, koja nema zvaničan stav „po pitanju“ ići il’ ne ići na Nika Kejva - a koja se u međuvremenu još jednom srpski podelila - mogla bi štošta naučiti od svog biračkog tela. Npr. šta znači „aktivan bojkot“. Stvar je u suštini jednostavna: dovoljno je naljutiti se na Vučića - ta polovina posla je završena - i onda, kao što je u drevna vremena svaki svoga ubijao subašu, svako svoj da odseče qwrz. To je polovina koja tek treba da se uradi.
Ako se sećate, pre izvesnog vremena sam ovde pisao da se dvovekovna srpska potucanja i permanentni metež ne mogu objasniti novovekovnim, pogotovo ne prosvetiteljskim, filozofsko-sociološkim aparatom, nego podsećanjem na propuštene lekcije iz nauka hrišćanske vere, koji, između ostalog, pominje „duh protivljenja“, koji je u sekularizovanoj, psihološkoj, varijanti, sažet u izreci: „Ja neću ni ono što hoću“.
Imao bih mnogo više razumevanja za opozicioni, euromahalaški, krugodvojkaški itd. revolt protiv Visokog Carstvija - ima tu materijala za revolt - da se ne sećam da su današnje vodeće revolt-efendije protiv režima „otete države“ bile isto toliko revoltirane protiv vlade Zorana Đinđića i Đinđića lično i da su protiv vlade i Đinđića govorili i pisali isto što govore i pišu protiv Visokog Mesta, pa čak i gore, jer za razliku od Đinđića, Visko Mesto ponekad oće i da udari po pičci.
Imao bih još više razumevanja za te svate da je bilo ko od večnih protivnika svega osim sebe osuo makar malo drvlja i kamenja na Koštuničin klerofašistički režim „s građanskim likom“. Ali ne! Koliko god preturao po memoriji (i arhivi), ne uspevam da nađem jedan jedini primer - čast retkim izuzecima - da se neko od bundžija pobunio protiv Koštuničinog kontrarevolucionarnog termidora, stavljanja pravosuđa pod kontrolu DSS, paljevina džamija i - na kraju - demoliranja i paljevine Beograda.
Ali jbg. I srpski vrapci znaju da prošlost - osim kao povremena prilika za revanšizam - u Srbiji nikoga ne obavezuje. Olako i beslovesno „neprepoznavanje“ Đinđićevog političkog projekta, ogromnosti tog posla (koji nije bio nemoguća misija), neophodnosti masovne podrške i saborno oseravanje po Đinđiću u društvu haških lobista, duboko-cincarsko-kalburskih čaršilija i kriminalaca, nužno je dovelo do (zakasnelog) „prepoznavanja“ nužnih posledica političke tupoumnosti brzine na zlo, hitrine na grabež i beslovesnosti.
„Ovo što nikad ovako nije bilo“ jednostavno je objasniti - tražili ste, gledajte. To što dilberi neće to da gledaju, proizilazi iz buntovničkog stava da oni neće ni ono što hoće. I evo slike iz Beograda kroz pedeset godina. Zaseda komisija za zapošljavanje, neko kaže: „Kandidat A ima sve potrebne kvalifikacije“, a predsednik komisije će na to: „A, ne može. Njegov otac je išao na koncert Nika Kejva“.
