Najnovije vesti

ŽIVE NA TOČKOVIMA I RADE ZA AMAZON: Kako su pandemija i recesija od Amerike napravili Zemlju nomada
Foto: Profimedia

čergarski život

ŽIVE NA TOČKOVIMA I RADE ZA AMAZON: Kako su pandemija i recesija od Amerike napravili Zemlju nomada

Planeta

Širom Sjedinjenih Država hiljade ljudi živi nomadskim životom u kamp-prikolicama.

Film Kloi Žao "Zemlja nomada" sa Frensis Mekdormand nedavno je osvojio Oskara za najbolji film, režiju i glumicu. Ono što mnogi ne znaju je da je film istinita priča o sve većoj zajednici nomada, Amerikanaca poznijih godina koji žive u svojim automobilima, naterani na to ekonomskom krizom 2008. koja je mnoge od njih ostavila bez domova i penzija za koje su ceo život radili.

Džesika Bruder je o ovim nomadima napisala knjigu koja je poslužila kao inspiracija za film. 

Milioni Amerikanaca se muče da sastave kraj sa krajem. U domovima širom zemlje, kuhinjski stolovi su prepuni neplaćenih računa dok ljudi na sve načine pokušavaju da razvuju plate i penzije i "popune rupe".

Plata minus novac za namirnice minus medicinski računi minus kredit minus infostan minus benzin minus najveći trošak od svih - kirija. A iznad svega, pitanje svih pitanja - kojih delova života ste spremni da se odreknete kako biste preživeli?, pita se Bruder u knjizi koju je napisala posle susreta sa nomadima 2013. koji su prodali sve što imaju i "preselili" se u svoja vozila. Na taj način su uspeli da prežive a istovremeno i povrate malo nezavisnosti. Ono što je tužno i poražavajuće, što je većina nomada u poznijim godinama, 60im i 70im.

Da bi preživeli, rade kao sezonski radnici za Amazon. Tokom četiri meseca pre Božića, ovi ljudi 10 sati i duže pakuju kutije, nose i raznose, pripremaju pošiljke, pronalaze zaturene stvari, skeniraju i sortiraju. Kada se božićno "ludilo" završi, odlaze.

Iako su dani jezivo dugi a uslovi nehumani, ne žale se jer, realno, ne mogu. Ono što zarade omogućava im slobodu da žive ostatak godine po svojim pravilima. Što je još tužnije, minimalac koji tu zarade ipak je veći od socijalne pomoći koju bi većina u protivnom dobijala i od koje ne bi mogli da prežive, sve i da žive u skloništima za beskućnike.

A kako je beskućnika u SAD sve više, sa pandemijom korone i ekonomskim krahom koji je izazvala, čini se da će ovo biti budućnost za mnoge.

kampovanje, kamperi
foto: EPA/JEROEN JUMELET

"Nisam bila spremna kada sam se preselila mu moj SUV. Nisam imala nikakvu ušteđevinu i strašno sam se plašila“, rekla je Ejpril Kararen, 52, dok sedi umotana u ćebad u svom novom minivanu, tojoti sijeni iz 2003. i pokazuje fotografije kuhinjice u kamp prikolici gde je kuvala kafu gledajući zoru iznad reke Kolorado. Nije imala toalet, tuš ni frižider.

Nakon što se rastala od supruga, Ejpril je u junu 2020. ostala bez doma što je pogoršalo njenu depresiju zbog koje mesečno dobija 1.100 dolara pomoći.

"Mogla sam da nađem stan u nekom opasnom kraju i ne bih imala dinara da uradim bilo šta“, rekla je ona Gardijanu.

Prošle godine, Ejpril je živela u Niksi, Misuriju gde najam prosečnog stana iznosi 762 dolara, malo manje od nacionalnog proseka. Da je ostala u stanu, od mesečnih prihoda ne bi mogla da živi.

Zbog toga ne iznenađuje što su gubitak posla, razvod ili finansijska kriza naterali mnoge preko ivice.

"Ako je Velika recesija bila pukotina u sistemu, kovid i klimatske promene će izazvati pravi pravcati jaz“, kaže Bob Vels, 65-godišnji nomad koji se, zajedno sa mnogim drugim nomadima,  pojavio u filmu "Zemlja nomada" i koji je osnivač nomadskog pokreta i čovek koji je mnogima, uključujući Ejpril, pomogao da promene svoj život i postanu deo "nomadskog čopora".

Danas, on živi na javnom zemljištu u svojoj GMC savana prikolici koja je opremljena frižiderom i ima solarno napajanje. Njegova životna misija je da promoviše nomadski život u kolima, kamionetu, kamp-prikolici kako bi sprečio skok broja beskućnika.

Pre nego što je postao nomad 1995. godine Bob je živeo u Enkoridžu, na Aljasci sa suprugom i dva sina. Radio je kao činovnik u istoj firmi gde je i njegov otac radio.

Dve godine po penzionisanju, Bobov otac je preminuo. Bob nije želeo da završi isto ali je vreme prolazilo, a on je svakog dana odlazio na posao koji je mrzeo i radio sa ljudima koji mu se nisu sviđali da bi mogao da kupuje stvari koje nije želeo. Znao je da nije srećan ali mu nikada nije palo na pamet da živi drugačije. Na kraju krajeva, živeo je američki san.

Onda se, kada je imao 40 godina, razveo. Pošto bi platio alimentaciju, kući je donosio 1200 dolara mesečno od čega je 800 odlazilo na rentu stana.

Jednog dana, pošto je bezuspešno pokušavao da sastavi kraj sa krajem, video je zeleni kamionet koji je bio na prodaju. "Pomislio sam, zašto ga ne bih kupio i živeo u njemu?“ Ideja mu se učinila suludom ali je bio svestan da će uskoro postati beskućnik.

Zbog toga je podigao poslednjih 1500 dolara sa računa i kupio kamionet koji je bio previše "seljoberski“ za prethodnog vlasnika. Otkazao je stan, ubacio dušek u kamionet i plačući zaspao.

Kada je došao prvi u mesecu, shvatio je da ne mora da plaća kiriju. Kako mu se finansijska situacija poboljšavala, poboljšavao se i njegov dom na točkovima: izolovao ga je, ubacio pravi krevet, čak i Plej stejšn za dečake.

Radio je samo 32 sata nedeljno i provodio je više vremena kampujući sa decom što mu je, ispričao je, mnogo pomoglo mentalno. Konačno je bio srećan.

Shvativši da ima nešto vredno da podeli sa drugima, 2005. je kupio domen Cheap RV Living gde je postovao savete i trikove kako da život na točkovima bude bolji i udobniji. Zapravo je, piše Gardijan, pratiocima nudio mapu ka boljem životu.

Četiri godine kasnije, kada je gotovo 10 miliona Amerikanaca ostalo bez posla i doma zbog Velike recesije, promet na njegovom sajtu je eksplodirao. Odjednom se našao u centru sve veće onlajn zajednice zbog čega je organizovao okupljanje u Kvarcsajtu u Arizoni gde se 2011. pojavilo 45 vozila. Osam godina kasnije, 10.000 vozila okupilo se na najvećem nomadskom okupljanju na svetu.

Ovoliki rast broja okupljenih je bez sumnje odraz sve većeg interesovanja Amerikanaca za život na točkovima, u trenutku sve dublje finansijske i krize nekretnina. Bob je svoju ideju nomadskog života sada preselio i na JuTjub gde ima kanal Cheap RV Living koji je pokrenuo 2015.

Bez obzira da li je reč o filozofskom razmišljanju o životu u kamp prikolici ili objašnjavanju mehanike, Bobovi snimci su dragocen izvor saveta za one koji se odluče da tradicionalne kuće i stanove zamene životom u prikolici. Sa 460.000 pretplatnika, snimci ga čine poznatom ličnošću u nomadskoj zajednici ali mu i donose prihode. Njegov najpopularniji snimak Život u automobilu sa 800 dolara mesečno ima više od četiri miliona pregleda.

Slava ipak nije ono što Bob želi. Ne dopada mu se termin "sledbenik“ i definitivno ne želi da ga posmatraju kao gurua. Život na putu i ljudi koji ga poštuju dao mu je snagu da preživi strašan gubitak – smrt najstarijeg sina 2011. godine.

Tada je, kaže, prvi put razmišljao da se ubije. "Zašto sam ja živ a moj sin nije“, pitao se stalno. Volju za životom ulili su mu ljudi iz njegove nomadske zajednice.

"Ako već živim, onda bi mi bilo bolje da imam neki razlog, a ovo je razlog. Vi ste razlog“, rekao je on okupljenima u Arizoni 2020.

Kulminacija njegovog nomadskog "posla“ je humanitarna, neprofitna oganizacija Alijansa kuća na točkovima (Home on Wheels Alliance Howa) koju je osnovao 2018. Uz pomoć svog tima i volontera, Bob savetuje klijente koji su iz raznih razloga svoje domove morali da zamene pokretnim. Do danas je Hova poklonila sedam minivanova, dve kamprikolice, jedan stari školski autobus i gomilu šatora, kočnica i guma.

Ejpril je jedna od onih kojima je Hova pomogla. "Kada sam saznala da sam dobila minivan, ceo život mi se promenilo“, rekla je ona.

Da bi pristupila Hova programu, Ejpril je potpisala trogodišnji ugovor kao dokaz da ima dovoljno prihoda da servisira minivan i mesečno plaća 200 dolara rate za minivan koji će kada ga isplati biti njen.

"Većina članova Hove su starije žene koje su invalidi ili penzionerke ili razvedene i nemaju dovoljno prihoda jer su bile domaćice ili jednostavno ne zarađuju dovoljno za kiriju“, kaže Bob.

Život u vozilima za koja ne plaćaju kiriju i štednja koju uspeju da sakupe daje Hovinim klijentima mogućnost da sačuvaju svoju nezavisnost i dostojanstvo a istovremeno im omogućavaju da se sprijatelje sa drugim nomadima.

Ejpril sada kampuje sa Klifom, nomadom veteranom i volonterom Hove. Zajedno odlaze da operu odeću u obližnju perionicu, odlaze do bakalnice i teretane gde vežbaju i tuširaju se. Ejpril je izgubila devet kilograma i oseća se zdravije zahvaljujući svežoj hrani i boravku napolju.

Kada padnemija kovida prođe, kaže da bi volela da postane volonter i pridruži se karavanu, popularnom Hovinom programu koji je osmišljen da pomogne nomadima da ostanu bezbedni i da ne budu usamljeni.

Budući da će broj beskućnika rasti zbog finansijske krize izazvane pandemijom korone i klimatskim promenama, Bobova želja je da se mesta za kampovanje sada prošire i na neke delove u nacionalnim šumama SAD.

Na većini javnih zemljišta, nomadi mogu da ostanu dve nedelje, dok dugoročni kamperi, takozvani LTVA, mogu da ostanu sedam meseci. U ovim parkovima nema struje – većina nomada ionako koristi solarnu energiju – iako ima nekoliko koji imaju septičke jame i tekuću vodu.

"Hiljade nomada može da prezimi na jugu i provede leto u šumama“, kaže on.

Iako Bob priznaje da njegovo rešenje ima svoja ograničenja – ne bavi se posttraumatskim stresom, mentalnim bolestima ili narkomanijom što su tri glavna uzročnika beskućništva – smatra da je ovo način da se smanji zagađenje i da ljudi budu pripremljeniji za burna vremena koja su pred nama.

"Želim da ostavim svet u kome može da se živi“, rekao je Bob.

Kurir.rs/K.P.

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...