Smeh i žamor čuju se iz živopisno okrečenih učionica. U tihoj bašti škole u prepunom Kabulu, učenici trče, uče i igraju se. Samo što ova škola nije obična škola. Ovo je prva zvanična škola u Avganistanu za decu sa posebnim potrebama.
I za većinu učenika, ovo je prvo mesto gde su se osetili voljenim i željenim.
Avganistan ima jedan od najvećih procenata populacije sa invaliditetima, pokazao je izveštaj Hjuman rajts voča ali istovremeno i najmanji broj institucija koji se brinu o njihovim potrebama.
Više od 17 procenata avganistanske dece ima neki oblik invaliditeta, ali stigma koju ti invaliditeti vuku i otpor škola da rade sa takvom decom znači da većina njih ne dobije nikakvo obrazovanje, navodi Ejža fondacija. Deca sa težim oblicima invaliditeta često su zanemarena i kod kuće, a mnoga si u napuštena.
Fatima Halil škola otvorena je u decembru i njena škola sada predstavlja bezbedno okruženje za decu koja se rutinski zanemaruju i odbacuju u korist "zdrave" dece. Sada se nadaju da će to što je škola besplatna pomoći deci u zemlji uništenoj ratom, gde gotovo 80 posto odraslih ima neki oblik deformiteta i invaliditeta.
Svaka učionica ukrašena je dečjim crtežima i ispunjena igračkama, knjigama i mekim tepisima. Deca se grupišu u odeljenja zavisno od stepena invaliditeta i podrške koja im je potrebna.
Ideja za školu rezultat je tragedije: Fatimu Halil, 24-godišnju aktivistkinju i borca za ljudsk aprava, ubili su talibani u Kabulu prošlog juna. Halil je radila kao volonter u lokalnoj humanitarnoj agenciji ECI koja se bavila decom sa posebnim potrebama.
Lael Mohib, osnivačica ECI kaže da su najveći izazovi sa kojima su u Avganistanu suočena deca sa invaliditetom stigma, sramota i nerazumevanje društva.
"Kada imate takve prepreke, zatvaraju vam se vrata ka svim prilikama kada je reč o programima i resursima", kaže ona. "Kada ljudi pomisle na invaliditet, momentalno pomisle na nesposobnost a to je koren većine izazova sa kojima se ljudi sa posebnim potrebama suočavaju", dodala je Mohib.
Posle ubistva Halilove, njena porodica je osnovala fondaciju i u sa radnji sa ECI osnovala školu koja je bil Fatimin san.
"Trenutno imamo 34 učenika, ali bismo voleli da ih do kraja godine imamo pedeset", rekla je Gardijanu zamenica direktora Asja Ahmad, inače sestra Fatime Halil.
Ahmad kaže da je interesovanje za školu veliko. Četrnaestoro učenika živi u sirotištu gde su završili jer su ih roditelji ostavili u bolnicama ili u kartonskim kutijama pred policijskim stanicama.
"Školski sistem Avganistana trenutno nije spreman za učenike sa posebnim potrebama", kaže Ahmad. "Cilj nam je da vremenom integrišemo neke naše učenike u mejnstrim škole i nadi da će to podstaći vladu da dela".
Ono što dodatno otežava obrazovanje ovakve dece je činjenica da mnoga nisu ni prijavljena, mahom zbog nemara ili stida roditelja. To znači da ova deca zvanično ne postoje i ne mogu da računaju na državnu pomoć. Iako je tazkira, neka vrsta lične karte, obavezna u državnim školama, za njom u Fatima Halil školi ne postoji potreba.
Šesnaestogodišnji Farzad ima Daunov sindrom i još uvek nema ličnu kartu. Njegova majka, koja je ranjena tokom rata i takođe je invalid, nije uspela da mu je nabavi.
Belkis je energetična i ambiciozna 16-godišnjakinja koja je usavršila znakovni jezik i ume da čita sa usana i odlučna je da završi srednju školu. Napustila je regularnu školu jer nije mogla da čuje lekcije. U Fatima Halil školi, brzo napreduje i njeni nastavnici se nadaju da će neka državna škola biti spremna da u nastavu ukljući i učenike poput nje.
Tavab, sedmogodišnjak koji boluje od teškog oblika cerebralne paralize se upravo upisao u školu. Ranije jedva da je napuštao kuću a majka ga je zapostavljala jer je rodila drugo, zdravo dete. Dok leži na strunjači, Tavabovi mišići se grče a glava, koju ne može sam da kontroliše, leži na jastuku.
"Želim da bude u stanju da jede sam i mnogo bih volela ako bi uspeo da prohoda", kaže njegov terapetu Meri Sadat, dok sa dečakom vežba.
Osamnaest učenika imaju redovnu fizikalnu terapiju, mahom ona deca rođena sa cerebralnom paralizom.
"On bi trebalo da ide na terapiju ceo život", kaže Sadat koja je, kao i većina nastavnika, ranije radila za humanitarnu oganizaciju.
Dok sedi u trpezariji škole, Ahmad kaže da bi volela da je njena sestra poživela da vidi školu i dečje osmehe.
"Ovo mesto pruža nadu", rekla je ona. "Nadamo se da ćemo uspeti da pomognemo deci sa posebim potrebama. Nadamo se da je ovo poletak promena", dodala je Ahmad.
Kurir.rs/K.P.
NE PROPUSTITE
