"Da li nam je potreban novi protivnik?". Ovim rečima je Armin Lašet sumirao evropski odgovor na napore američkog predsednika Džoa Bajdena da ubedi Evropljane da zauzmu čvršći stav prema Kini.
Lašet je "viđen" za novog nemačkog kancelara, a njegovo otvoreno odbijanje američkog lidera je najnoviji primer čitavog niza pristojnih neslaganja dva stuba transatlantske alijanse oko toga kako treba da se ponašaju i "hendluju" azijsku supersilu.
Ono što se najčešće previđa u Vašingtonu je da Evropljani ne podržavaju Bajdenove planove ne zbog toga što se boje Kine već što imaju sopstveni plan i taj plan, za sada, funkcioniše.
Plan je smišljen pre nešto više od dve godine kada je Trampova Amerika okrenula leđa evropskim parnerima. Prema rečima jednog neimenovanog visokog zvaničnika u Briselu, odluka da se Kina nazove "sistemskim rivalom" u martu 2019. bila je sve što je spoljna politika EU težila (mahom bezuspešno) da bude.
Evropski savet je dao Evropskoj komisiji i Evropskoj službi za spoljne akcije mandat da osmisli novu kinesku strategiju. Dve institucije su maksimalno iskoristile to i sastavile smeo dokument koji nikada nije poslat državama članicama na razmatranje.
Kako piše Politikov kolumnista Bruno Makaeš koji je u to vreme živeo u Pekingu, termin je poprilično zbunio kineske zvaničnike. A onda je mesec dana kasnije EU uputila Pekingu ultimatum i zatražila da se pregovori o kinesko-evropskom investicionom aranžmanu završe do kraja 2020.
Pregovori su se razvlačili pet godina i Brisel je želeo da vidi neki rezultat. Nikome, do dana današnjeg, nije jasna logika ovih poteza. Jedna osoba blisko povezana sa dešavanjima iz 2019. rekla je ranije ove nedelje da je termin "sistemski rival" smišljen kako bi se razlikovao od formulacije koju je koristio Vašington: strateški rival.
Idejom sistemskog rivala Evropska unija se nadala da će odvojiti političke razlike i ekonomske veze. Strateško rivalstvo podrazumeva konflikt. Sistematsko rivalstvo znači da je konflikt ograničen na političku sferu. Ideja da se politika i ekonomija mogu odvojiti je deo političke tradicije EU. Čak i unutar samog bloka, političke nesuglasice sa Poljskom i Mađarskom ne utiču na jedinstveno tržište.
Ispostavilo se da je primena istog pravila na Kinu malo problematična, ali je Komisija vredno radila na primeni plana. Poslednje dve godine odobrila je čitav niz novih regulativa koje ograničavaju mogućnost Pekinga da utiče na ekonomske veze dva bloka.
Istovremeno je Brisel, uz podršku nemačke kancelarke Angele Merkel koja je obnovila ultimatum u junu 2020. godine nastavio pregovore o investicionom aranžmanu koji je konačno dogovoren u decembru. Visoki zvaničnik Komisije koji je želeo da ostane anoniman, rekao je da je pristanak Kine na sporazum bio "Pekingov poklon".
Dogovor je podrazumevao značajne ustupke Pekinga, uključujući veći pristup evropskim firmama kineksom tržištu, transparentnost, disciplinovanje državnih kompanija i zabranu nasilnog transfera tehnologija. "Time što su nam to poklonili, nadali su se da će nas sprečiti da se ujedinimo sa Bajdenovom administracijom", rekao je zvaničnik.
Peking se uzalud nadao. EU nikada na investicioni sporazum nije gledala kao na politički sporazum. Nakon što je naterao Peking na ustupke, Brisel se nije femkao da pregazi neke kineske najcrvenije linije. EU je zajedno sa Velikom Britanijom i SAD 22. marta uvela sankcije kineskim zvaničnicima optuženim za kršenje ljudskih prava ujgurske muslimanske manjine.
Taj potez je izbacio Peking iz ravnoteže, što je bilo vrlo vidljivo u načinu na koji je Kina odgovorila.
Iako su mnogi verovali da će Peking biti previše zainteresovan da sačuva investicioni sporazum, kinesko ministarstvo spoljnih poslova brutalno je odgovorilo. Kineskim ambasadama u Evropi je naloženo da sastave liste nepodobnih, uključujući i članove Evropskog parlamenta i na sporazum se niko nije obazirao.
Reakcija, navodi briselski sajt, otkriva mnogo o odnosu EU i Kine. Kinesko vođstvo je 22. marta bez ikakvog okleganja ubilo investicioni sporazum sa EU. Vrlo svesno i namerno.
Zašto? Zato što je kineska strana na taj sporazum gledala kao na politički. Kao dobri marksisti, kineski zvaničnici ne veruju u razdvajanje politike i ekonomije i zbog toga su odluku Brisela da sankcioniše njihove zvaničnike doživeli kao idaju duha sporazuma.
"Drugim rečima, sa jedne strane dve strane treba da prevaziđu razlike i pregovaraju. Sa druge, EU može da kazni Kinu kad god poželi i očekuje da Kina pristane na to", kaže Liu Žukui sa Kineske akademije društvenih nauka.
To praktično znači da Brisel - ne Vašington ili Peking - ima jasnu viziju kakvo partnerstvo Zapada i Kine treba da bude: ekonomska integracija zasnovana na evropskom a ne kineskom modelu.
Kineski zvaničnici se možda i žale na termin "sistematski rival" ali veruju u njega kao i Brisel. Razlika je u tome što Peking ne razdvaja tržište od države. Zanimljivo, ali je to i stav Vašingtona. Sa druge strane, Evropljani su ubeđeni da imaju bolji plan - nastaviće da insistiraju da se polovi obavljaju na njihovoj teritoriji a Kina će morati da igra po evropskim pravilima. Oglasio se i Peking porukom da žele da nastave da pregovaraju.
Kurir.rs/K.P.
NE PROPUSTITE
