Nemački izbori su mnogo više od kraja ere Angele Merkel. Iako će rezultirati još jednom centrističkom koalicionom vladom, tu vladu ne bi trebalo podvesti pod "opet isto" jer neće biti ista, a lekcije i političke posledice nove vlasti će se osetiti u celoj Evropi.
Čak i bez Angele Merkel na čelu, Nemačka je evropska ekonomska sila i glavni regionalni igrač. To se neće promeniti. Međutim, kako nijedna stranka nije prikupila više od 26 posto glasova na izborima prošle nedelje, nemačka politika je skliznula u novi, iscepkaniji politički sistem.
Prvi put će vladu predvoditi tročlana koalicija umesto dosadašnje, tako poznate dvostranačke.
Novu vladu će, najverovatnije, predvoditi socijaldemokrata Olaf Šolc. Ali stranke na koje će morati da se osloni - Zeleni i ekonomski liberalne Slobodne demokrate (FPD) će se žestoko cenjkati sa njim.
Kratkoročno, piše kolumnista Gardijana, može se očekivati višenedeljna politička paraliza u Berinu, i to u trenutku kada Nemaćka preuzima predsedavaje G7. Na širem planu, postavlja se pitanje da li će Nemačka zadržati mesto "sidra" i "sudije" Evropske unije, kakvo je imala pod Merkelovom. Francuska možda tu vidi priliku da se predstavi kao vođa Evrope.
Za neke će oživljavanje socijaldemokrata (SPD) biti najupečatljiviji rezultat izbora. Na kraju krajeva, Šolc je uspeo da zaustavi naizgled nezaustavljivo propadanje glavne nemačke i evropske partije levog centra. SPD je sa 41 posto podrške koliko su imali 1998. godine na 21 posto 2017. Rezultat od 26 posto pokazao je značajno poboljšanje u svim delovima nekadašnje Istočne Nemačke.
Da li to znači da su izveštaji o smrti socijaldemokratske politike preterani, pita se kolumnista Martin Ketl i odgovara: Na neki način, jesu.
Ako Šolc postane kancelar, pridružiće se grupi šefova država koji potiču iz stranaka levog centra: Švedske, Danske, Finske, Španije, Portugalije, moglo bi se reći Francuske i potencijalno Norveške. Njegov skor, kao SPD lidera i pre toga generalno uspešnog gradonačelnika Hamburga, ukazuje na to da Šolca ne treba odbaciti kao nekog ko je kontinuitet politike Angele Merkel.
Pa ipak, osvajanje jedva četvrtine glasova niko ne može da doživi kao trijumf. To je direktan rezultat kontinuiranog raspivanja izborne podrške i sve slabije ukorenjenog političkog identiteta, što je karakteristika mnogih postindustrijskih demokratija, naročito onih sa proporcionalnim biračkim sistemima.
Na mnogo načina, najneverovatniji aspekt nemačkih izbornih rezultata bila je eklipsa CDU/CSU, hrišćanskih demokrata. Merkelina stranka nikad manje glasova nije dobila - 24 posto. Izgubili su podršku u svakom delu Nemačke.
CDU i njihov bavarski partner SCU su, više nego očigledno, bili šokirani. Čak je u samom Merkelinom okrugu na Baltiku, SPD prikupio više glasova.
Isto je bilo i u okrugima njene prvobitne kandidatkinje za kancelara, Anegret Kamp-Karenbauer, ministra ekonomije Pitera Altmajera, šefice Kabineta Helge Braun.CDU kandidatu za naslednika Angele Merkel, Arminu Lašetu je predloženo da se povuče sa svog položaja u državi Severna Rajna-Vestfalija.
Imajući u vidu dominaciju CDU/CSU u posleratnoj nemačkoj politici, pojačanu posle ujedinjenja pod Helmutom Kolom 1990. godine, ovakvo odbacivanje je prilično šokantno. Pa ipak, piše Ketl, to je odraz onoga što proživljavjau naizgled nepomične stranke desnog centra svuda u Evropu, od francuskih galista do italijanskih demohrišćana.
Uprkos tome, ne sme se pogrešno shvatiti kolaps CDU/CSU. Postalo je uvreženo da je ropast stranaka levog i desnog centra rezultat neuspelih politika koje su dovele do uspona desničarskih nativista. To se definitivno nije dogodilo u Nemačkoj.
Ultradesničarska Alternativa za Nemačku, umesto da se "omrsi" od pada CDU, i sama je pala za 2,3 posto. Levica je prošla još gore, izgubivš gotovo polovinu glasova i mesta i skliznuvši još više na margine. Umesto toga, birači levog centra, koji su ostali bez mnogo iluzija, okrenuli su se ka centru - SPD, Zelenijma i FDP, a ne ka ekstremima.
Zakljućak je da nemački birači žele bolje i progresivnije centrističko rešenje od onog koje nude naslednici Merkelove. To nije ni čudno ni pogrešno i Nemačka nije sama u tome.
Evropa je puna zemalja sa latentnom ili stvarnom većinom za manje hegemonistički progresivizam nego što su masovne stranke iz industrijske prošlosti pokušavale da podrže. Britanija je, kako je Gordon Braun ovog meseca ubedljivo tvrdio, jedna od njih. Ako se Šolc pokaže kao vešt politički vajar koji može da oživi i oblikuje većinu koja izlazi iz bloka izbornog mermeraa njegove zemlje, otkriće da ima mnogo željnih imitatora.
Kurir.rs/Gardijan
NE PROPUSTITE
