BEZBEDNOSNI IZAZOVI U 2022. GODINI: Ukrajina perspektiva jednog globalnog žarišta

Pre svega Avganistan su napustili Amerikanci. Drugi događaj po važnosti je veštački izazvana migrantska kriza na granici Poljske i Belorusije. Energetska kriza kao multidimenzionalni izazov zahvatila je Evropu još u septembru. Nepovoljna bezbednosna situacija Ukraijna-Rusija svoj pun zamah doživljava na kraju 2021.godine. Čini se nikada izglednija mogućnost da će doći do oružanog konflikta u Ukrajini. Situacija u indo-pacifiku takođe nije za potcenjivanje, sve veće su tenzije u tom delu Sveta. Formiran je novi operativno-odbrambeni savez AUKUS kao vid anglo-američkog odgovora na bezbednosne rizike i izazove u Indo-pacifiku. Formiranje ovog saveza obeležili su diplomatsko-ekonomske trzavice unutar evroatlantske zajednice. Francuska je izgubila posao veka vredan 66 milijardi dolara, a koji se ticao nabavke nuklearnih podmornica. Odluka Australije da dobavljač bude SAD umesto Francuske, rezultovao je i povlačenjem ambasadora Francuske iz Vašingtona. Ponovo je aktuelizovano pitanje strateške autonomije Evrope.

Mogućnost od oružanog konflikta u tajvanskom moreuzu se uvećava. Provokativni manevri, narušavanje vazdušnog prostora Tajvana kao i zaoštrena retorika o prisjedinjenju ovog ostrva pobudila je bojazan da može doći do invazije. Globalno redefinisanje lanaca snabdevanja, kao i gasna-energetska kriza nameću pitanje diverzifikacije.

Koji su to bezbednosni rizici, izazovi i geopolitička pitanja koja će biti aktuelna 2022. godine kada je u pitanju Ukrajinsko žarište

Pitanje eskalacije oružanog sukoba između Rusije i Ukrajine predstavlja otvoreni rizik od 2014. godine. Nakon okupacije Krima i pobune na istoku Ukrajine mogućnost daljeg sukoba je ostala poprilično otvorena. U ovoj teoriji igara između manevara i de facto napada veliku ulogu igra faktor odvraćanja. Diplomatska, politička i informaciona sredstva lako mogu biti zamenjena natupom žive vojne sile prema mnogim istraživanjima. Ono što mogućnost imanentnog sukoba čini izglednim jeste veliko pokretanje ruskih trupa, što kroz najavljene vežbe, što kroz nenajavljene vežbe, pa i formiranje tajnih vojnih kampova. Posebno su interesantni tajni vojni kampovi čije fotografije su objavljene u prestižnim vojnim i strateškim magazinima. Vežba Zapad 2021. koja je izvedena i na teritoriji Belorusije predstavlja najveće pokretanje ruskih snaga u zadnjih 40 godina. Ukoliko se vratimo na teoriju igara, moramo biti precizni. Prvo NATO sa SAD i Ruska Federacija nikada se nisu direktno sukobili. Američka i Ruska vojska nemaju borbeno isksutvo međusobnih obračuna u realnim borbenim uslovima. Da li će sada ići na direktnu konfrontaciju? Sva je prilika da neće. Na primeru baltičkih republika i Poljske vidimo da je članstvo u NATO-u bio dovoljan odvraćajući faktor u trenutcima najvećih napetosti, a dobar stimulans za ekonomski razvoj. Za razliku od neintegrisanih teritorija poput Gruzije i Ukrajine. Baltičke republike i Poljska bile su suočene sa hibridnim napadima, ali ne i strogo vojnim sredstvima kao prvonabrojane. Sajber napadi, korišćenje grupa za pritisak, plasman dezinformacija, špijunske afere pa i veštačka migrantska kriza nisu u velikoj meri narušile nacionalnu bezbednost u Evropi, i ako su nanosile štetu demokratskom bloku.

Oružani sukob Rusije i Ukrajine već 8 godina predstavlja realnost sa kojom živi većina stanovnika sa obe strane granice. Krim čini 7% ukrajinske teritorije, a uticaj na javno mnenje reflektuje se 80% negativnim opredeljenjem prema Rusiji. Do momenta izbijanja sukoba pojedini analitičari su ukazivali da su pozitivni stavovi bili 50%, veze iz vremena SSSR-a su bile žive i jake.

Priroda vojne pretnje, od nas traži da sagledamo efektive. Danas Ukrajina ima 400.000 vojno sposobnih veterana. Uložila je dosta u modernizaciju naoružanja. Više 800 miliona dolara uloženo je 2021. u vojnu modernizaciju.Od najnznačajnijeg isporučeni su novi turski Barjaktir dronovi TB2, protiv tenkovske rakete Javelin, koji su uveliko u operativnoj upotrebi. Sa druge strane ruski vojni budžet iznosi 61 milijardi dolara, dok je ukrajinski svega 5,9 milijardi dolara. Rusija raspolaže sa nekih 800.000 vojnika, od čega se spominje da je njih 100.000 raspoređeno uz ukrajinsku granicu. I ako je ruski vojni bužet u rangu Velike Britanije, ne treba potcenjivati učinkovitost i razornost dejstva u slučaju napada. Ono što dodatno budi opasnost jesu izveštaji o raspoređivanju tenkova T-80U u Belorusiji, odnosno u rejonu dejstva na severu Ukrajine, čijim probojem bi istok Ukrajine bio odsečen. Obilje satelitskih snimaka, kao i onih pribavljenih kroz pregled fotografija objavljenih na društvenima mrežama potvrđuju ovakve navode.

Sukob u direktnom okršaju postoji kao malo verovatna okolnost. Za očekivati je da će doći do sukoba ograničenog intenziteta uz učešće jedinica bez oznaka. Zašto je direktan sukob malo verovatan? Prvo iz razloga da može doći do razmeštanja američkih i drugih vojnika u Ukrajini, što bi definitivno u ovom trenutku doprinelo do deeskalacije na liniji kontakta. Ne postoji politika koja bi sama sebe poništila svojim postupcima. Drugi razlog je mogućnost oštrijih sankcija koje mogu izazvati poremećaje u ekonomskom sistemu Rusije. Ukoliko bi ruske banke bile isključene iz swift sistema to bi se odrazilo na i ovako lošu poslovnu klimu i poslovanje uopšte. Što bi sa sobom povuklo unutrašnje političke potrese. Skoro jednake u slučaju teorijskog vojnog poraza. Treći razlog je sankcionisanje gasnih, naftnih i rudarskih kompanija koje posluju sa evropskim partnerima. Ekonomija jednog proizvoda takve sankcije ne bi izdržala.

Dovoljno je rasporediti 1000 vojnika NATO snaga da ne dođe do direktnog sukoba.

Članstvo u NATO-u Ukrajine ne čini se realnim, kao što nije bilo realno ni 2008. godine kada su krenula hibridna dejstva. Strateška vizija je u pitanju, ukoliko Zapad popusti u slučaju Ukrajine, lako kriza može da se preseli u Moldaviju, Baltik, pa i na Zapadni Balkan. Iz tog razloga Zapadni stratezi su na "klackalici", kao što i Vladimir Putin zna da neće ići u ćorsokak.

Ograničena simulacija teorije igara Ukrajina-Rusija

1) Akcija: Hibridno dejstvo snagama bez oznaka, ograničenog trajanja koje ima za cilj razmeštanje ruske vojske na istok Ukrajine i aneksiju tog dela Reakcija/Posledice: obiman paket sankcija bez isključenja Rusije iz swift sistema i bez sankcija po energetski sektor, trajno sprečavanje ulaska Ukrajine u NATO

2) Akcija: Povećani vojni manevri uz pogranične provokacije, uz prisustvo primene aktivnih mera i dezinformacija. Cilj politički poeni za unutrašnju upotrebu u Rusiji Reakcija/Posledice: odsustvo uvođenja dodatnih sankcija Rusiji, uz dodatno zaoštravanje političke komnukacije, nastavak traženja garancija od strane Rusije da Ukrajina neće biti članica NATO

3) Akcija: Direktna oružana konfrontacija. Cilj ovakvog dejstva je trajna podela Ukrajine Reakcija/Posledice: Obiman paket sankcija, isključenje Rusije iz swift sistema uz sankcije po energetski i rudarski sektor, ubrzan prijem Ukrajine u NATO rezultuje nedostatkom konsenzusa za članstvo, ispunjen ruski strateški cilj

4) Akcija: razmeštanje američkih i pojedinačnih NATO trupa u Ukrajini . Cilj je odvraćanje od invazije

Reakcija/Posledice: insistiranje na primeni Minskog sporazuma, otvaranje političkog dijaloga. Unilateralno gašenje gasovoda, mogućnost ubrzanog prijema Ukrajine u NATO uz postojanje potpunog konsenzusa članica

5) Akcija: Nastavak zaoštrene retorike, održavanje velikog vojnog prisustva u pograničnim oblastima, razmeštanje dodatnih balistčkih raketa srednjeg dometa (do 500km) Iskander M Reakcija: nastavak primene sankcija ograničenog obima, uz napore da se intenzivira politička i diplomatska aktivnost

Način i obim akcija i reakcija je teško predviđati iz razloga što u velikoj meri su uslovljene političkom voljom, sa velikom količinom isprepletanih međusobno kauzalnih izbora. Ono na čemu treba insistirati jeste politički, predvidljivi i multilateralni pristup. Neophodno je podizanje poverenja. Uprkos kontaktima na visokom nivou koji će se odvijati tokom 2022. godine to ne znači da će se naći održivo rešenje. Ciljevi Rusije su jasni, a to je da spreči proširenje NATO-a, ono što vidimo na primeru Ukrajine pokazuje nam da razmatranje o članstvu u NATO povlači sa sobom bezbednosne reprekusije. Ono što zabrinjava ekspertske krugove jeste retorika koja se ne ograničava na pitanju članstva, već dovodi u pitanje ukrajinsku državnost i posebnost. Ovakva argumentacija ne nudi jednostavna rešenja i prostor za trajni sporazum, naročito što se sukob odvija u "sivoj zoni". Sa druge strane Evropska komanda američkih snaga je znatno ojačana u odnosu na 2014. godinu. Kada je američki poslednji M-1 Abrams napustion Nemačku, tačno godinu dana pre aneksije Krima. Danas je to prisustvo znatno ojačano sa artiljerijskim jedinicama, tenkovima i drugim motorizovanim efektivima koji se lako mogu prebaciti ka baltičkim republikama i Poljskoj. Sama Ukrajina je od 2014. godine dobila 2.5 milijarde američkih dolara pomoći od Vašingtona. Protiv tenkovski Javelini, borbeni patrolni čamci, protiv-artiljerijski radari kao i dronovi značajno su pomogli Kijevu kao faktor odvraćanja. Sama činjeica da isporučeni Javelini kao anti-tenkovske navođene rakete mogu gađati ciljeve na 5km udaljenosti, bez eksponiranja operatera. Vrednost ovih raketa je od 80.000 do 100.000 američkih dolara, a slika uništenih ruskih tenkova je luksuz koji Moskva teško sebi može da priušti. Nije ovde pitanje ko će pobediti de facto je Rusija neuporedivo snažnija, već je pitanje morala i slike koja bi obišla Svet, a to svakako Putinu ne treba. Za rusku stranu je daleko važnija percpecija o moći njihove armije, nego li učinak na terenu. Naročito iz razloga sto jačina ruske armije je jedan od činioca zašto Rusija spada u kategoriju velike sile. Sovjetsko iskustvo iz Avganistana, pokazuje da je ruska vojna doktrina i te kako ranjiva na "udri i beži" taktiku. Sa druge strane treba imati na umu da se isporučeni Javelini ne mogu koristiti za dejstva protiv separatista, i Amerikanci su u tom pogledu zvanično podvukli ovu okolnost prilikom isporuke više od 500 raketa i pedesetak lansera.

U cilju deesakalacije tenzija izbegavaće se razmeštanje specijalnih instruktora iz SAD. I ako mnogi zagovaraju hitno raspoređivanje trupa, čak i govore da je 1000 vojnika dovoljno da bi se sprečila direktna konfrontacija.

Kandidovanje čisto vojnih rešenja ne može uvek dovesti do željenih ishoda, kako naći balans biće ključno. Da li oterati odnose sa Rusijom u direktnu konfrontaciju, ili zadržati hladnoratovsku komunikaciju. Treba li tražiti Rusiju kao sistemskog igrača, snabdevača energentima i rudama? Umetnost mogućeg je ono što će se očekivati. Sistem spojenih kriza koje se odražavaju kao sinhronizovane na neintegrisanim prostorima je ono što treba da zabrine. Sam ishod sukoba u Ukrajini ili njegovo odsustvo, ne znači da se neće aktivno raditi na promociji ruske vizije neutralnosti od Baltika do Crnog Mora pa do Zapadnog Balkana. A isto tako ne znači da se taj model neće promovisati aktivnim merama gde god je to moguće. Model neutralnosti Finske, izgleda nije toliko važan za Primakov doktrinu. Potrebniji je Nagorno-Karabah. Sva je prilika da ni 2022. godine Severni Tok 2 neće biti pušten u rad. Trošak alternativne nabavke, tretiraće se kao odbrambeni izdatak. Kapaciteti za nekontaktno ratovanje pre svega u sajber prostoru će se uvećavati, mogućnost velike štete u ovom domenu deluje realno, a bezbedno u slučaju korišćenja posrednika. Ukrajinska kriza se ne može posmatrati odvojeno od belorske migrantske epizode, kao ni od energetske krize u Evropi. Ostaje pitanje gde je mera. Čini se da bi za Zapad bio porazan svaki ishod koji sadrži konvencionalni sukob. Postavilo bi se fundamentalno pitanje sposobnosti za odvraćanje. Dok sa druge strane Ukrajina kao model se tretira kao neka vrsta "zarazne bolesti" koja se može proširiti u Rusiju. Ruska pozicija je jasna ukrajinska rovita demokratija može biti podstrek promenama i u samoj Rusiji. Retorika koja je kreirana od strane Kremlja podigla je očekivanja Rusa, i samim tim otežala kompromisno rešenje. Putin koji je 2004. direktno svojom posetom davao podršku pro-ruskim snagama, u svojim intervjuima od 2017. godine Ukrajince tretira kao odrođene Ruse. Postavlja se pitanje da li se proširenje NATO tumači kao dobar izgovor, a u stvari radi se o manifestaciji velike sile u svom regionu. Nije isključeno da se Ukrajinska i Tajvanska kriza u jednom trenuktu sinhronizuju kao vid kombinovanog udara prema Zapadu. Ono što Rusija neće dozvoliti, nije pitanje ni NATO-a ni bezbednosnih granacija, već mogućnost da postane i sama neka vrsta bafer zone između Zapada i Kine. Takođe, ni po koju cenu neće dozvoliti da na njeno mesto vodećeg rivala dođe Kina. Ruska pozicija velike sile nije zasnovana na ekonomiji već je zasnovana na vojnoj moći, ideologiji i projektovanju uticaja. Ovaj aspekt razvoja odnosa će se svakako manifestovati tokom cele 2022. godine.

Ono što možemo istaći kao sigurnu prognozu delovanja, jeste da će se zvanična Moskva zadovoljiti stalnom rundom rotirajućih sastanaka sa Vašingtonom. Zapravo Moskva zbog svog statusa ne želi da vodi razgovore sa Briselom koji smatra nedoraslim i neadekvatnim partnerom. Upravo kontinuiran dijalog sa Vašingonom je ono za šta procenjujem da je ključni interes Putina. Na taj način potvrđuje svoju lidersku ulogu kao glavnog rivala Zapada. Vašington u svakom slučaju svako odsustvo otvaranja oružanog žarišta u Ukrajini smatraće svojom pobedom. Kompromis je ono za šta verujem da će se tražiti, a jedna od strana na tom putu svakako može biti žustrija.

Kurir.rs/Darko Obradović