Nakon 11 godina zagovaranja povlаčenja Amerike iz Avganistana, predsednik Bajden je ispunio svoje izborno obećanje. Od kad je ideja o povlačenju američkih trupa predstavljena od strane Obame, od tada traje polemika o bezbednosnim implikacijama ovakvog poteza, ocenjuje u autorskom tekstu za Kurir analitičar Darko Obradović.
Mnogi geopolitički akteri i analitičari povlačenje Amerike vide kao priznanje poraza, i potvrdu teze da je Avganistan grobnica imperija. Neosvojivi i ne pristupačni Avganistan je „pojeo“ trilione dolara poreskih obveznika Amerike. Ono što kritičarima predugog boravka u Afganistanu izmiče iz vida jeste ratni cilj tog boravka. Cilj nije bio graditi bolje društvo već eliminacija Al Kaide i otklanjanje globalne pretnje koju su predstavljali Talibani u periodu od 1996-2001.
Nakon potpisivanja mirovnog ugovora između Talibana i SAD 2020. godine stvorene su pretpostavke američkog povlačenja. Islamski emirat Afganistana, odnosno Talibani obavezali su se u 4 tačke, najbitnija je tačka da neće dozvoliti upotrebu teritorije za narušavanje bezbednosti SAD. Sva ostala pitanja su ostala delimično otvorena, ali su i više decenijska i predstavljaju teret za sebe još od Sovjetske neuspešne intervencije.
Povlačenje Amerikanaca je rezultovalo brzim oružanim akcijama i bitkama u kojima su do sada Talibani zauzeli preko 80% teritorije, značajnije granične prelaze, provincijska sedišta kao što su Džalalabad i Konduz, Kandahar, Mazar e Sharif. Ono što je pogodovalo ovako snažnom napredovanju Talibana pre svega je nedovoljna obučenost i nedisciplina lojalističkih snaga, snažan uticaj lokalnih „gospodara“, prevrtljivost i korupcija zapovednika garnizona i drugih komandanata na terenu. Za sada jedina pouzdana oružana formacija pod kontrolom Kabula su komandosi čije brojno stanje nije dovoljno za dugotrajnu borbu sa onima koji svesno idu da poginu, sa dobrom religijskom motivacijom i dostupnošću raznovrsnog oružja. Rasulo koje je nastalo među vladinim snagama rezultovalo je velikim zaplenama teškog oružja koja su često predavana bez borbe, a učestali su slučajevi da čitave jednice se pridružuju Talibanima. Isto tako postoje slučajevi nasilne mobilizacije među kojima su i lako naouržani maloletnici pokupljeni po ulicama zaposetih gradova.
Tri scenarija
Ono što se nameće kao izazov za prognozu, jeste kako će se odraziti bezbednosni vakuum i kakve će posledice imati. Tri scenarija su u ovom slučaju najverovatnija.
Prvi scenario je potpuno nasilno preuzimanje vlasti od strane Talibana, sprovođenje šerijatskog zakona u potpunosti i porast talasa izbeglica ka Evropi. Bez značajnijeg uticaja i posledica za bezbednost regiona.
Ovakav scenario se temelji na osnovu diplomatskih odnosa Talibana i Rusije, Tadžikistana, Uzbekistana, Turkmenisata, NR Kine i Pakistana. Sve nabrojane države su održavale kontakte svih ovih godina sa Talibanima, a od 2018. Rusija ima izaslanika za Talibane. U međuvremenu kineski ministar spoljnih poslova je primio delegaciju Talibana. Poređenja radi Sovjetska invazija je rezultovala u 3,5 miliona izbeglica. U ovom slučaju već su javno upućene pretnje Talibanima da će snositi posledice međunarodne izolacije u slučaju kršenja ljudskih prava. Smatram da ovakve pretnje nisu adekvatne jer njima i jeste cilj potpuna izolacija od „nakaradnog“ demokratskog i neverničkog sveta.
Drugi scenario, u svojoj biti sadrži konfiguraciju vlasti samog Afganistana. A to znači da istinska vlast dolazi od stvarne kontrole na terenu, a ne od kontrole institucija i prestonice. Razni lokalni gospodari u koje spadaju i pripadnici Islamske države i drugih terorističkih organizacija nastojaće da održe određene pozicije. Što će zemlju dugoročno odvesti u potpuno rasulo, odsustvo vlasti, a samim tim i u ovom slučaju imamo povećanje broja izbeglica. Frakcionoška konfiguracija će pogodovati uticaju drugih država koje će ovakvo stanje koristiti za jačanje svojih proksija. To bi značilo da bi Iran uložio više sredstava u svoje organizacije na terenu. Delovanje Pakistana bi bilo usmereno na zaštitu sopstvene bezbednosti u provinciji Viziristan gde takođe deluje Talibanski pokret koji narušava suverenost Pakistana, nema sumnje da će se Islamabad koordinirati dobrim delom sa Kinom, iz razloga dužničkih obaveza u okviru Puta Svile. Dok će uporedo morati da dokazuje svoje savezništvo sa Amerikom.
NE PROPUSTITE
U ovakvom scenariju najviše razloga za brigu imaju Rusija i Kina. Iza kulisa postoji opravdan strah da bi Talibanski pokret mogao da aktivira organizacije tkz. Kavkaskog emirata, koje je Ruska Federacija uspela da obuzda. Rusija je uveliko sprovela pograničnu vojnu vežbu sa Uzbekistanom uz granicu sa Afganistanom. Centralno Azijske države nemaju prevelikih očekivanja od ODKB-a, zapravo ovaj bezbednosni vakuum će staviti na ispit funkcionalnosti ODKB. Rusija nema luksuz da u ovom trenutku, opterećena sankcijama i aktivnostima u Ukrajini, dozvoli sebi još jednu iscrpljujuću kampanju. Ipak prema izjavi načelnika ruskog generalštaba Gerasimova, za Rusiju je ovo najveći bezbednosni izazov u Centralnoj Aziji. Rusko skorašnje iskustvo sa terorističkim napadom upućuje nas da će Rusija svim sredstvima onemogućiti terorističke pretnje po svoju teritoriju. Kineska perspektiva je znatno drugačija od bivšeg SSSR-a. Pred Kinezima su dva strateška cilja. Prvi je zaštita projekta Pojas i Put, čija trasa predviđa u infrastrukturnom smislu prolaz kroz Afganistan. Kinezi su izuzetno zainteresovani za eksploataciju rudnog i mineralnog bogatstva Afganistana. U slučaju Afganistana ogrezlog u necetralizovana sedišta političke moći, vrlo je neizvesno da li će projekti Puta Svile moći bezbedno da zažive. Druga briga koja visi nad Kinom jeste mogućnost da nestabilnost u Afganistanu ,koji se u 80km dugoj granici nalazi uz autonomnu ujgursku oblast Ksingajn, posluži kao okidač za prelivanje nestabilnosti u Kinu. Narušavanje ljudskih prava muslimanske manjine- Ujgura može poslužiti kao pokretač mnogih neprijateljstava i mobilišući faktor za različite aktivnosti. U ovom slučaju nameće se pitanje Kineske oružane intervencije, i u pogledu zaštite kineskih investicija ali i u pogledu preventivnog delovanja u pograničnoj zoni. Kineska narodna armija do sada nije imala borbenih iskustava u multidimenzionalnim oružanim sukobima ovakog intenziteta, te ostaje da vidimo da li će Kina priuštiti sebi ovakav scenario i zakoračiti u grobnicu imperija.
Treći scenario, predstavlja dugotrajni iscrpljujući građanski rat, uz obilato prisustvo stranih proksi organizacija sa prelivanjem nestabilnosti u okolne države. U takvom scenariju postavlja se osnovno pitanje da li će Talibani i drugi akteri imati snage da se nose sa drugim terorističkim organizacijama koje se mogu dislocirati u Afganistan kao geografsku raskrsnicu. Kako će se regionalni akteri postaviti prema takvom scenariju, i kako će to uticati na odnose između država jer je realno da će njihovi proksiji kad tad ukrstiti puteve na bojnom polju.
Zaključak
Za kraj, američko prisustvo u Afganistanu možda nije bilo idealno ali je pružalo preko potrebnu bezbednost regiona. Mnogi NATO i regionalni akteri nisu podržavali američku misiju u punom kapacitetu, ali su obilato eksploatisali stabilnost i bezbednost proisteklu iz toga. Sada će odgovornost pasti na Indo-Pacifičke države, rivalstva Indije i Pakistana dodatno će porasti, Kina se nalazi pred još jednim izazovom funkcionalnosti Puta Svile, Kinezima nije u interesu da jedini kopneni krak Puta Svile ide samo kroz rusko „dvorište“. Ovakva situacija može i pozitivno uticati globalne odnose Amerike i Rusije, jer već jednom su imali dobru saradnju i u logističkom smislu dvehiljaditih godina. Ostaje da vidimo kako će se okončati pregovori o preuzimanju vlasti u Kabulu, ili ćemo svedočiti višemesečnim borbama.
Kurir.rs/Darko Obradović
NE PROPUSTITE
