Amerika je je napala Irak pre tačno 20 godina. Još nije odgovarala za ratne zločine počinjene u toj zemlji, prenosi Index.hr. Vazdušna invazija dogodila se 19. marta 2003. godine, dok su akcije na kopnu počele dan kasnije i trajale su nešto više od mesec dana.
Koalicione snage (koje su uz Amerikance većinom činili Britanci) zauzele su Bagdad 22 dana nakon prvog dana invazije.
Bitka za Bagdad trajala je šest dana i formalno je završila 1. maja 2003. kad je američki predsednik Džordž Buš proglasio "kraj velikih borbenih operacija". Nakon osvajanja Bagdada, usledila je duža druga faza u kojoj su se okupaciji Iraka suprotstavili pobunjenici.
Kako je došlo do rata?
Nakon što je nasilje počelo da opada 2007., Sjedinjene Države postepeno su smanjivale svoju vojnu prisutnost u Iraku, da bi službeno završili svoje povlačenje u decembru 2011.
Kako je uopšte došlo do rata? Te 2003. godine pažnja sveta bila je usmerena na to hoće li Sadam Husein popustiti pod američkim i međunarodnim pritiskom da se odrekne oružja za masovno uništenje za koje se verovalo da poseduje.
Ukratko, predsednik Buš tvrdio je da ranjivost Sjedinjenih Država nakon 11. septembra 2001., u kombinaciji s iračkim navodnim kontinuiranim posedovanjem i proizvodnjom oružja za masovno uništenje i njegovom potporom terorističkim organizacijama, uključujući Al-kaidu, opravdava rat s Irakom.
Poznate su i Buševe reči kako su "Irak, Iran i Severna Koreja osovine zla". Službeni Bagdad je izjavio da ne poseduje oružje za masovno uništenje. U novemrbu 2002. Veće bezbednosti UN-a odobrilo je rezoluciju 1441 kojom se zahteva da Irak sarađuje sa svojim obavezama za razoružanje, što je ta država prihvatila, na šta su UNMOVIC inspektori počeli sa svojim pretragama.
Početkom 2003. godine Buš i britanski premijer Toni Bler izjavljuju da Irak zapravo nastavlja da koči inspekcije UN-a. Drugi svetski čelnici, poput francuskog predsednika Žaka Širaka i nemačkog kancelara Gerharda Šredera, hteli su Iraku da daju više šanse da ispuni ono što se od njega traži.
Smatrajući daljnje diplomatske napore Veća bezbednosti uzaludnima, Buš je proglasio kraj diplomatije i izdao ultimatum iračkom predsedniku Huseinu od 48 sati da napusti Irak. Rat je uskoro počeo.
CIA je još u februaru 2002. poslala ambasadora Džozefa Vilsona da istraži tvrdnje o izveštajima prema kojima Irak pokušava da nabavi uranijum od Nigera. Vilson se vratio i informisao CIA da su izveštaji o prodaji uranijuma Iraku "potpuno pogrešni".
Vođa UN-ovih inspektora Hans Blih otišao je u Irak i nije našao ikakve tragove zabranjenih oružja. On je 2003. izneo negativan izveštaj o saradnji Iraka s međunarodnim inspektorima, ali ipak je izjavio da nije našao "ikakav dokaz da Irak skriva ili poseduje oružje za masovno uništenje". U intervjuu u septembru 2003. Blih je čak izneo procenu da je "Irak uništio svoja oružja za masovno uništenje još pre 10 godina".
U svakom slučaju, koalicione snage nakon početka rata počele su da postižu sve veće uspehe, dok su vojnici Iraka dezertirali. Nakon pada Bagdada, Husein je pobegao, a uhvaćen je u decembru 2003. godine. Pogubljen je 2006. godine.
Kopnena prisutnost SAD-a dosegla je vrhunac 2007. s više od 170.000 vojnika prisutnih u toj zemlji, a upravo te godine koalicione snage su pretrpele najveće gubitke. Naime, gubici koalicije bili su maleni u početnim borbama 2003. godine s oko 150 mrtvih do 1. maja.
Međutim, smrtnost američkih trupa nakon toga je naglo porasla, dosegnuvši oko 1000 do američkih predsedničkih izbora u novembru 2004. i premašivši 3000 početkom 2007. godine, što znači da su koalicione snagama najveće gubitke zadali pobunjenici u kasnijim fazama rata. Bile su to godine i kada je sektaško nasilje zahvatilo zemlju i izazvalo ogroman haos, prenosi Index.hr.
Nakon što nuklearno oružje nije pronađeno, danas se smatra kako je glavni razlog bio kontrola bogatog izvora nafte u Iraku. Ubrzo nakon Sadamovog hapšenja, Buševa administracija je priznala da su njeni argumenti o prisutnosti zaliha hemijskog, biološkog i nuklearnog oružja u Iraku neutemeljeni.
Kako piše Njujork tajms, oko 200.000 civila poginulo je od ruku američkih snaga, militanata Al-Kaide, iračkih pobunjenika ili terorističke skupine Islamske države, prema projektu Kost of vor Univerziteta Braun.
Najmanje 45.000 pripadnika iračkih vojnih i policijskih snaga i najmanje 35.000 iračkih pobunjenika takođe je izgubilo živote, a desetine hiljada ostali su sa smrtonosnim povredama. Na strani SAD-a, oko 4600 vojnika i 3650 američkih saradnika ubijeno je u Iraku, veliki broj je preživeo, ali nose fizičke i mentalne ožiljke.
Na godišnjici invazije i kasnije okupacije Iraka, Amnesti Internešnl (AI) podsetio je na teška kršenja ljudskih prava i ozbiljna kršenja međunarodnog humanitarnog prava koje je počinila koalicija predvođena Sjedinjenim Američkim Državama.
Između 2003. i 2011. AI dokumentovao je angažman američkih snaga u neselektivnim napadima koji su ubili i povredili civile, a nabrojali su i tajna pritvaranja, prisilne nestanke, mučenja i drugo ponižavajuće postupanje.
AI je još pre apelovao na američku vladu da osnuje potpuno, nezvisno istražno radno telo o američkoj politici i praksi pritvaranja i ispitivanja u Iraku, ali do danas američke administracije to nisu učinile.
- Do danas Iračani pate od razornog uticaja ratnih zločina i drugih zločina koje je počinila koalicija predvođena Sjedinjenim Državama u svojoj invaziji i kasnijoj okupaciji Iraka - rekla je Elizabet Regbi iz američkog AI.
Skandal u Abu Graibu
Prvi veći skandal po pitanju američkih ratnih zločina izbio je 28. aprila 2004., nakon što su objavljene fotografije o tome kako američkih vojnici zlostavljaju zatvorenike u Abu Graibu, koji se nalazio tridesetak kilometara zapadno od Bagdada.
Kako piše The Intercept, desetina hiljada Iračana u prvim godinama rata prolazili su kroz mesta za ispitivanje gde su agenti CIA, kao i vojni policajci i obični vojnici, mučili Iračane.
Fotografije objavljene 2004. prikazivale su ponižene, gole muškarce vezane poput pasa, pretučene, s nasmejanim pripadnicima vojne službe koji se smeju i podižu palac iznad tela svojih žrtava. Međutim, kad je skandal izbio, viši službenici opisali su Abu Graib kao izolovani incident, delo nekoliko loših pojedinaca. Predsednik Džoržd Buš rekao je novinarima: "Mi ne mučimo".
Jedanaest američkih vojnika suočeno je s krivičnim presudama za mučenje u Abu Graibu, a još nekoliko njih suočeno je sa disciplinskim merama. Bila je to sva pravda za iračke žrtve mučenja koju je američka vojska mogla prikupiti. Baher Azmi, američki advokat iz Centra za ustavna prava, rekao je za The Intercept kako je Abu Graib samo mali deo užasa invazije koja je raselila i ubila na hiljade Iračana
Većina muškaraca zatočenih širom Iraka nakon invazije bili su nevini, prema istrazi Crvenog krsta. Generali vojne obaveštajne službe rekli su Međunarodnom odboru Crvenog krsta da je od 70 do 90 odsto osoba lišenih slobode u Iraku zapravo uhapšeno greškom.
- Verujem da postizanje pravde počinje otkrivanjem svih detalja o mučenju i njihovim priznanjem iz Sjedinjenih Država, zatim davanjem odštete preživelima koji su nepravedno mučeni - rekao je Salah Hasan, takođe član Centra za ustavna prava.
Sprovedene su istrage koje su dovele do toga da su američki vojnici, uglavnom nižih činova, izvedeni pred vojni sud u vezi sa zlostavljanjem zatvorenika. Međutim, nijedan viši činovnik američke administracije nije izveden pred lice pravde za zločine počinjene u Iraku od 2003. godine.
Silovanje i ubistva u Mahmadiji
Poznat je slučaj iz Mahmadije. Radilo se o silovanju i ubistvu 14-godišnje iračke devojčice Aber Kasim Hamza al-Džanabi 2006. godine. Ubijeni su i članovi njene prodice. Majka, otac i sestra. Dvojica braće preživela su jer su bila u školi. Petorica vojnika američke vojske iz 502. pešadijske brigade optuženi su za silovanje i ubistvo. Jedan od njih, Stiven Grin, u intervjuu za Vašington Post je rekao:
"Došao sam ovde jer sam želeo da ubijam ljude. Mislio sam da je to iskustvo koje će mi promeniti život. I onda sam to učinio, rekao sam: u redu, kako god. Upucao sam tipa koji nije hteo da se zaustavi kad smo bili na kontrolnoj tački, bilo je to kao ništa. Ovde je ubijanje ljudi kao zgnječiti mrava", rekao je Grin, koji je počinio samoubistvo u zatvoru 2014. godine.
Poznat je i primer Džona E. Hetlija, on je bio prvi narednik koga je vojska krivično gonila 2008. za ubistvo četiri iračka zatvorenika u blizini Bagdada 2006. Osuđen je 2009. na doživotni zatvor.
Masakr u Haditi dogodio se 19. novembra 2005. godine. Uzrok je bilo ubistvo Lensa Migela Terazasa, koji je bio ubijen improvizovanom eksplozivnom napravom pored puta. Kao čin odmazde, narednik Frenk Vuterič poveo je marince iz 3. bataljona u Haditu. Ubijeno je 24 iračke žene i dece.
Vuterič je na vojnom sudu priznao da je svojim ljudima naredio da "prvo pucaju, a kasnije postavljaju pitanja". Osuđen je na 90 dana zatvora uz smanjenje čina i plate. Nijedan drugi marinac koji je bio uključen tog dana nije osuđen na zatvorsku kaznu. Za masakr marinci su platili ukupno 38.000 dolara porodicama 15 poginulih civila.
Oči svetske javnosti bile su uprte 2004. na masakr u Mukaradibu. Radi se o malom selu blizu sirijske granice. U američkom napadu ubijena su 42 civila. Svi oni bili su u svatovima. Američki vojni zvaničnik u Bagdadu rekao je da je "to bio legitiman vojni cilj", dodajući kako je postojala sumnja da je tu ruta krijumčara ili stranih boraca.
Hoće li iko od bivših zvaničnika odgovarati zbog ovih zločina? Hjuman Rajts Pulse doneo je zanimljivu analizu u kojoj stoji da je deo problema u tome što institucije koje razmatraju zločine u stvari u obzir ne uzimaju velike sile. Pravda zahteva sud ili tribunal voljan da istraži i donese presudu. Iako međunarodna zajednica ima nekoliko takvih institucija, nijedna od njih nije uspostavljena da procesuira zločine koje su počinile velike sile. Navodi se da Međunarodni krivični sud gotovo sigurno nikada neće optužiti Amerikance, što vredi i za Veće bezbednosti Ujedinjenih nacija, kojim dominiraju velike sile.
Nije za očekivati ni da će se američki sudovi nositi s teškim problemima kao što je rat. Svakako, tu je i pitanje imuniteta, budući da i zakoni predviđaju imunitet za bivše šefove država.
U analizi se navodi da je jedini pokušaj da se američki čelnici privedu pravdi za rat u Iraku udario u zid, kad je sud SAD-a potvrdio da predsednik Džordž Buš i drugi imaju pravni imunitet za planiranje i vođenje rata u Iraku.
Kad bi postojala ta mogućnost, postavlja se pitanje da li je Buš trebao da bude optužen za ratne zločine? Majkl Mensfild, advokat i jedan od vodećih britanskih stručnjaka za građanske slobode i ljudska prava, pisao je za CNN o ovoj temi.
- Dok se čin agresije ne može procesuirati, ratni zločini počinjeni nakon toga mogu. Na primer, pokretanje napada, kao što je invazija na Irak, sa znanjem da će učinak verovatno uzrokovati slučajnu smrt ili ranjavanje civila, učiniće počinitelja odgovornim za krivični progon - rekao je Mensfild.
Korišćenje kasetnih bombi
Korišćenje kasetnih bombi i osiromašenog uranijuma u Iraku snaga koalicije protiv ranjivih civila spada u ovu definiciju. Kao rezultat toga, pravni konzorcijum čiji sam bio deo, i druge organizacije u Evropi, podnijeli su zahtjev ICC-u za akciju protiv britanskih političara zbog njihove umiješanosti u rat. Ništa se nije dogodilo.
Izvođenje američkih čelnika pred sud još je problematičnije. Veće sigurnosti bi moglo uputiti Amerikance sudu, ali SAD je stalni član Veća i može staviti veto na svako potencijalno upućivanje.
Cela epizoda u vezi s ratom u Iraku je bezobrazna priča koja je potkopala vladavinu prava i ukaljala ugled međunarodnog prava. Bez odgovornosti zapadnih država, kako možemo očekivati da ostatak sveta poštuje ta načela?
Vreme je da se Buš i Bler temeljno, nezavisno i sudski istraže zbog zločina za koje sugerišem da su počinjeni i vreme je da se procesuira zločin, reči su advokata Mensfilda koje je preneo CNN.
Posledice rata: Jačanje ISIS-a, uticaj Irana
Jedna od posledica ovog rata je jačanje Islamske države koja je proglasila svoj "kalifat" i 2014. zavladala gotovo trećinom zemlje. Njihova divlja vladavina okončana je tek 2017. nakon iscrpljujuće vojne kampanje.
Kakav je Irak danas? Njujork tajms doneo je priču uz 20. godišnjicu od početka invazije. Navodi se kako je danas on drugačije mesto, slobodnije nego što je bilo pod režimom Sadama Huseina. Radi se o jednoj od otvorenijih zemalja na Bliskom istoku, s više političkih stranaka i uglavnom slobodnim medijima.
Mnogi Iračani vide turobnu ekonomsku budućnost jer uprkos bogatstvu prirodnih resursa, prihodi zemlje od energije troše se prvenstveno na golemi javni sektor, izgubljeni su zbog korupcije ili potrošeni na velike projekte koji su ostali nedovršeni. Relativno malo je otišlo u transformaciju javne infrastrukture ili pružanje javnih usluga, kako su se mnogi Iračani nadali.
Neželjena posledica američke invazije bio je veliki rast uticaja koji Iran sada ima u Iraku. Iran i Irak vodili su dugotrajni rat 1980-ih, ali komšije imaju i bliske kulturne i verske veze kao većinski šiitske zemlje.
Potrošeno dve milijarde dolara
A šta je s Amerikom? Kako je pisao Njujork tajms, sada centri moći u Vašingtonu ovaj rat vide kao lekciju neuspešnog kreiranja politike. Procenjuje se da su Sjedinjene Države potrošile dve milijarde dolara u Iraku tokom dve decenije. Navodi se i kako je rat duboko narušio ugled obaveštajnih agencija.
Dve decenije kasnije postoji sve veća averzija prema intervencijama u inostranstvu, ne samo među demokratama, nego i među republikancima.
(Kurir.rs/Index.hr)
NE PROPUSTITE
