PRETUŽNE SCENE EVAKUACIJE UKRAJINACA IZ DONBASA! Dronovi lete pravo ka civilima, ljude sahranjuju u baštama: "Eksplozija me je ostavila bez vida" (FOTO)

„Sedimo na koferima“, kaže Natalija o svom životu u Svjatohorivki na istoku Ukrajine.

Pošto je evakuacija u Donbasu opasna, grupa putuje u oklopnom vozilu opremljenom opremom za elektronsko ratovanje. Dok je David, volonter dobrotvorne misije Aura, za volanom, policajac Ilja Maljcev gleda mapu. U Svjatohorivki treba da posete dve adrese.

„A gde ću ja živeti?“

Na prvoj adresi, Marija (74) čeka, već pakuje svoje stvari. Policajac joj uzima torbe, a volonter pomaže ženi koja može samo polako da hoda, oslanjajući se na štap. Marija konačno ulazi u auto, teško dišući. „Dronovi lete pravo ka nama. Zapravo sam želela da ostanem, pomislila sam, ali starim. Život me tera da odem. Nepodnošljivo je, ostao je samo jedan komšija u našoj ulici, svi ostali su otišli“, kaže ona.

Pomagači nisu mogli odmah da pronađu drugu adresu. Samo nekoliko stanovnika je poznavalo 70-godišnju Tetjanu, koja je bila na listi za evakuaciju. Konačno, policajac ju je pronašao u jednoj od napuštenih kuća. Ona je ovde potražila utočište pre sedam dana nakon što je njen dom u obližnjem Dobropilju uništen granatiranjem. „Morala sam tamo da ostavim svoje stvari“, žali se Tetjana.

„Idemo! Nema smisla ostajati ovde“, kaže Ilja Maljcev Tetjani. Pokriva lice rukama, u početku nerado odlazi. Ali na kraju zahvaljuje svojim pomoćnicima. Smešeći se, Tetjana kaže: „A ja sam mislila da su me zaboravili.“ Dok napuštaju Svjatohorivku, sedamdesetogodišnjakinja je pita gde će u budućnosti primati penziju. „Tamo gde ćete vi živeti“, kažu pomoćnici. „A gde ću ja živeti?“, pita ona.

Smeštaj ljudi iz sela blizu fronta nije ništa manje težak od same evakuacije, izveštava Kostjantin Tunickij, još jedan policajac iz Bijelih Anđela. Tunickij je takođe interno raseljeno lice. Prvobitno je živeo u selu Kurahovo, koje je Rusija okupirala početkom godine.

Za evakuisane iz Dobropilja, Svjatohorivke i drugih sela, prva stanica je u Donjeckoj oblasti. Tamo su aktivni volonteri iz raznih dobrotvornih organizacija. Oni prevoze ljude do Dnjepropetrovske oblasti. Odatle se stavljaju u voz, ili se smeštaju u skloništa za hitne slučajeve. Međutim, ove nedelje broj evakuisanih je znatno premašio broj mesta u skloništu - evakuisani su morali da spavaju u šatorima.

Desetine zahteva za evakuaciju stizale su svakodnevno iz područja Dobropilja, izveštava Kostjantin Tunickij. „U Dobropilju je cela stambena zgrada uništena vođenom ruskom bombom. Pet ljudi koji su tamo prenoćili čekali su nas“, kaže policajac i dodaje: „Situacija se dramatično promenila.“

Ako timovi za evakuaciju ne mogu da uđu u selo jer je nivo opasnosti previsok, od ljudi se traži da pešače, objašnjava oficir. On prepričava poziv starijeg para. „U selu Nikanorivka vodile su se teške borbe. Stariji par, koji je teško hodao, dovezao je nepokretnu ženu u invalidskim kolicima u susedno selo Bileck. Rekli su da je ruska vojska pucala u sina nepokretne žene, kao i u njene komšije koje su se sakrile u podrumu“, prepričava Tunickij.

Ljudi takođe napuštaju Dobropilju i njena predgrađa sopstvenim vozilima. Automobil sa belom trakom i prikolicom zaustavlja se na mestu evakuacije. Traka je namenjena zaštiti od ruskih dronova, a prikolica je namenjena prevozu celog njihovog života na novu lokaciju, kaže Natalija, vlasnica automobila. Dobropilju je napustila sa suprugom i mačkom. „Mnogo kuća tamo je već uništeno. U gradu je veoma strašno. Ljudi su brzo spakovali stvari i otišli“, kaže žena.

„Iskreno, ne znam šta će se dalje desiti. Prvo moram da prođem kroz sve ovo“, nastavlja Natalija. Ona i njen muž putuju u Ternopil u zapadnoj Ukrajini da posete svog sina, vojnika koji je otpušten iz vojske zbog povrede. Natalijina majka je još uvek u Dobropilji. „Nisam mogla da je nagovorim“, kaže uz uzdah.

„Dešava se da ljudi odbijaju da budu evakuisani. Obično zato što se nisu sami registrovali, već su ih rođaci stavili na spisak“, objašnjava policajac Tunicki. Ali čak i tada, pomagači pokušavaju da ubede ljude. „Doći će vreme kada više niko neće moći da im dođe“, kaže on.

"Moj savet je da se sklonite na sigurno“

Pedesetšestogodišnji Oleh iz Pokrovska zna kako je kada ne želite da odete. „Moj savet je da se sklonite na sigurno“, naglašava on. Oleh ima rane na licu, šav preko oka i zavoj na ruci. Iz Pokrovska je napustio bicikl. „Pobegao sam, imao sam sreće. Mnogo je polomljenih bicikala, motocikala i automobila koji leže pored puta“, kaže on.

Tri dana ranije, ruski borbeni dron je uleteo u Olehovu baštu. „Bilo je kao mali avion koji kruži. Nisam bio svestan opasnosti. Ali iznenadna eksplozija mi je skoro opekla oči“, kaže on. Komšije su mu pritekle u pomoć. Oleh je delimično izgubio vid kao rezultat napada dronom.

Odlučio je da ode jer bolnice u Pokrovskom više ne rade. „Stalno granatiraju. Kuće gore. Grad više ne postoji“, kaže on. U junu je Olegov brat poginuo od artiljerijske granate. Morao je da ga sahrani pored ograde, kaže Oleh. „Mnogo ljudi je sahranjeno u baštama“, dodaje on.

„Ako se neko predomišlja, savetujem mu: Idi!“, ponavlja on. Prošlog septembra, kada je počela evakuacija u Pokrovskom, on je i dalje odbijao da ode i poslao je samo suprugu i ćerku u Odesu. Tada nije želeo da se odrekne svoje kuće. „Držao sam za svoje stvari. Ali život je vredniji“, naglašava Oleh. Sada njegove stvari staju u dve torbe, sa kojima putuje kod supruge i ćerke.

(Kurir.rs/Deutsche welle/Foto:Ilustracija)