SVI VISOKI PREDSTAVNICI U BOSNI I HERCEGOVINI Najblaži je bio Karl Bilt, najsuroviji Pedi Ešdaun, a najbezobzirniji Petrič i Incko

Na sednici Saveta Bezbednosti o BiH koja je održana u sredu uveče misiji EUFOR produžen je mandat na godinu dana, dok odlukom Kine i Rusije visoki predstavnik Kristijan Šmit nije bio ni spomnut. Već u četvrtak nizala su se saopštenja SAD, Velike Britanije, EU u podršci Kristijanu Šmitu i bonskim ovlaštenjima.

Član predsedniptva BiH iz redova srpskog naroda, najavio je da će tražiti pravne mehanizme kako bi pred nemačkim sudom tužio Kristijana Šmita i dokazao da je on izabran na nelegalan način, a da se Savet bezbednosti UN vratio na pravi put i izvorni Dejton.

Ovo je bio sasvim dovoljna povod da se ukratko podsetimo na funkciju visokog predstavnika, odnosno kako su ga zvali guvernatora i upravitelja BiH, kao i to šta su bonska ovlaštenja koja se toliko spominju u javnosti.

Pa, krenimo redom.

Funkcija visokog predstavnika za BiH

Visoki predstavnik za Bosnu i Hercegovinu (High Representative for Bosnia and Herzegovina) međunarodni je predstavnik Organizacije ujedinjenih nacija koji nadgleda i koordinira sprovođenje civilnih aspekata Dejtonskog mirovnog sporazuma. Funkcija visokog predstavnika utemljena je u Aneksu 10 Dejtonskog mirovnog sporazuma, koji se odnosi na civilni deo sprovođenja mira u ovoj republici. Inače visokog predstavnika imenuje Savet Bezbednosti UN i to po preporuci Saveta za sprovođenje mira (Peace Implementation Council, PIC).

Funkcija i zadatak visokog predstavnika je promovisanje i pridržavnje civilnih aspekata mirovnog rešenja i promovisanja visokog stepena saradnje između njih i agencija koje učestvuju u tom aspektu; koordinira aktivnostima civilnih organizacija i agencija u Bosni i Hercegovini. Njegova dužnost je i učestvovanje u sastancima organizacija donatora, naročito u pitanjima obnove i izgradnje. On periodično izveštava Ujedinjene nacije, Evropsku uniju, Sjedinjene Države, Rusku Federaciju te druge zainteresovane vlade, Stranke i organizacije o napretku sprovođenja mirovnog sporazuma u vezi sa zadacima postavljenim u ovom Sporazumu.

Posle postizanja Dejtonskog mirovnog sporazuma, u Londonu je 8. i 9. decembra 1995. zasedala Konferencija za sprovođenje mira ( Peace Implementation Conference) s ciljem da mobiliše međunarodnu zajednicu. Jedan od njenih glavnih zaključaka je formiranje Saveta za sprovođenje mira (Peace Implementation Council, PIC) kao administrativne strukture za civilno sprovođenje mirovnog rešenja. Upravni odbor Savjeta čine predstavnici Kanade, Francuske, Njemačke, Italije, Japana, Rusije, Ujedinjenog Kraljevstva, Sjedinjenih Američkih Država, Evropske unije, Evropske komisije i Organizacije islamske konferencije (zastupa je Turska) pod predsedništvom visokog predstavnika. Posle Londonske konferencije, Savet se na ministarskom nivou sastao još pet puta. Najpoznatija je Bonska konferencija (decembar 1997), a posljednja Briselska (maj 2000). Od tada se sastaje samo Upravni odbor Saveta, na nivou političkih direktora ili ambasadora. Savet se danas sastoji od 55 država i organizacija koje na različite načine pružaju podršku mirovnom procesu.

Savet za sprovođenje mira nije predviđen Dejtonskim mirovnim sporazumom i stoga može da ima samo faktički uticaj, ali pravno ne može donositi nikakve odluke. Njegove odluke nisu obavezujuće ni za visokog predstavnika jer je on punomoćnik stranaka potpisnica Aneksa 10 kojim su mu odredile mandat.

Od samih početaka funkcija Visokog predstavnika se menjala. Zapravo od drugog visokog predstavnika Karlosa Vestendorpa (1997-1999), međunarodna primena Dejtonskog sporazuma de fakto postala je protektorat, koji se usavršio pod Volfangom Petričem koji je na toj funkciji bio od 1999-2002 godine i koji je bonska ovlaštenja počeo da koristi kao glavni argument delovanja i pritisaka na vlasti BiH, a posebno na Republiku Srpsku. Petrič je ostao upamćen po tome što je donosio odluke samovoljno i po nahođenju, umesto demokratskih ustanova

Bonska ovlaštenja

Na bonskom zasedanju Savjeta za sprovođenje mira (decembar 1997) doneseni su zaključci koji se tiču visokog predstavnika (tzv. bonska ovlaštenja). Njih je visoki predstavnik koristio da: donosi amandmane na ustave Republike Srpske i Federacije Bosne i Hercegovine, donosi zakone i njihove izmene i dopune, smenjuje izabrane funkcionere i državne službenike i zabranjuje im učešće na izborima, oduzima građanska prava i lična dokumenta bez prava na žalbu. Kao svoje akte donosio je odluke (engl. decisions) za koje je naređivao da se objave u službenim glasilima.

Bonska ovlaštenja zapravo omogućio je Savet za sprovođenje mira, gde su glavnu reč imale velike sile i to do pre skoro 10 godina kada je Rusija ponovo stupila na međunarodnu scenu i suprostavlja se odlukama SAD i EU da visoki predstavnik ima neograničenu moć i delovanje. Savjet je zaključcima samo „pozdravio nameru visokog predstavnika“ da koristi svoj konačni autoritet na terenu za tumačenje Sporazuma o civilnom sprovođenju mirovnog rešenja kako bi se olakšalo rešavanje poteškoća donošenjem obavezujućih odluka, kada on smatra za neophodno, o sledećim pitanjima: vremenu, mestu i predsjedavanju sastancima zajedničkih institucija; privremenim merama koje stupaju na snagu kada Stranke ne mogu da se dogovore i koje ostaju na snazi dok Predsedništvo ili Savet ministara ne usvoji odluku o tom pitanju u skladu sa Mirovnim sporazumom; drugim merama kako bi obezbedio sprovođenje Mirovnog sporazuma širom Bosne i Hercegovine i njenih entiteta i neometan rad zajedničkih institucija. Takve mere mogu uključivati akcije protiv državnih službenika i funkcionera koji neopravdano izostaju sa sastanaka ili za koje visoki predstavnik smatra da krše pravne obaveze preuzete Mirovnim sporazumom ili uslove njegovog sprovođenja.

Od 1995. godine takvim odlukama visoki predstavnici smenili su sedmoricu predstavnika, a najveći i najteži udar doživela je Republika Srpska pod Britancem lordom Pedijem Ešdaunom od 2002 do 2006 godine. U januaru 2000. godine uspostavljena je državna granična služba, današnja granična policija BiH, Ustavni sud BiH u kome Bošnjaci i predstavnici UN imaju po pet glasova, a Srbi i Hrvati četiri s čime je stovren uslov za nadglasavanje, formirano je Veće naroda na entitetskom nivou s čime je pokušano paralisanje rada Republike Srpske. Volfang Petrič je na isti način instalirao i Sud BiH, a aprila 2001. nametnuo rešenja zastave i himne bez teksta, kao i grb BiH. U narednim godinama Visoki predstavnik u ovom slučaju Pedi Ešdaun ukinuo je i Vojsku Republike Srpske, a predlog RS da se cela BiH demilitarizuje je odbačen sa gnušanjem. Petrič je svoj mandat završio na aerodromu kada je pred ukrcavanje u avion izdiktirao poslednji set mera koje su poznate i kao aerodromski dekret.Lord Ešdaun je na ovoj funkciji 2004 smenio 59 funkcionera SDS-a, a među smenjenim je bio i Dragan Kalinić predsednik Skupštine Republike Srpske. Tad je uspostavljen i centralni televizijski program BHRT. Međunarodni predstavnici su tokom svog mandata smenili i dvojicu predsednika RS Radovana Karadžića i Nikolu Poplašena, a premijera Mirka Šarovića 2003 primorali da zbog afere "Orao" podnese ostavku.

„On je u velikom stilu smenjivao lokalne političare i sudije, stvarao je dekretom institucije i po mnogo čemu je podsećao na kolonijalnog guvernera

Odlaskom lorda Ešdauna završeno je bilo najteže poglavlje delovanja visokog predstavnika. Od tada su počeli i da dolaze od strane ne samo Srba, nego i Hrvata da se funkcija Visokog predstavnika ukine.Posle kraćeg mandata Kristijana Švarc Šilinga i Miroslava Lajčaka na mesto Visokog predstavnika u BiH došao je Valentin Incko koji je počeo da nameće svoju reformu pravosuđa i ustavne promene zbog čega je naišao na otpor rukovodstva Republike Srpske 2011,2012, koji je eksplodirao njegovim odlaskom ove godine i uvođenjem kazne za negiranje genocida u Srberenici. Na mesto Incka, stigao je Nemac Kristijan Šmit, koji, što je interesanto nije izabrao Savet bezbednosti UN, koji ga u sredu uveče u svom dokumentu nije ni spomenuo.

Pravnici naglašavaju da visoki predstavnik ni po Bonskoj deklaraciji ne može donositi zakone već samo odluke privremenog karaktera, i to iz nadležnosti Predsedništva i Saveta ministara, kako izričito piše. Svaka deklaracija je politički neobavezujući akt, a ne pravni akt, i stoga ne može biti pravni osnov za delovanje visokog predstavnika već to može biti samo Aneks 10 Dejtonskog mirovnog sporazuma.

Kurir.rs/A.Mlakar