NEVEROVATNA PRIČA: Otišli su na Svetsko prvenstvo u fudbalu kao navijači, a kući se nikada nisu vratili...
Grupa navijača Vulverhemptona 1986. godine krenula je na put života. Bez posla, sa malo novca u džepu, ali sa ogromnom željom za avanturom, prevalili su više od 8.000 kilometara kako bi prisustvovali Svetskom prvenstvu u Meksiku.
Nisu ni slutili da će im to putovanje zauvek promeniti živote.
Posle turnira nisu se vratili u rodni Stourbridž i Laj u Engleskoj. Umesto toga, odlučili su da ostanu preko okeana i započnu potpuno novi život u Sjedinjenim Američkim Državama.
Njihova neverovatna priča sada je predstavljena u dokumentarnom filmu „Lost Down Mexico Way“, koji prati sudbine petorice prijatelja gotovo četiri decenije nakon njihovog legendarnog putovanja.
Glavni junaci filma poznatiji su po nadimcima nego po imenima – Ader, Rebithed, Bejtsi, Arni i Teksas Stiv. Upravo su oni bili deo ekipe koja je u leto 1986. krenula u Meksiko kako bi bodrila reprezentaciju Engleske.
U vreme kada je Velikom Britanijom vladala Margaret Tačer, a mnogi ostajali bez posla, put na Mundijal predstavljao je beg od svakodnevice. Prvo su sleteli u Hjuston, a zatim se zaputili ka meksičkom gradu Montereju, gde ih je dočekala nesnosna vrućina.
„Bilo je to nešto najbolje što smo ikada videli. U jednom trenutku svi smo pomislili – ovo je život. Mnogo bolje od onoga što smo imali kod kuće“, prisetio se Geri Alen, jedan od protagonista dokumentarca.
Nakon završetka Svetskog prvenstva i kratkog boravka u Belizeu, društvo je stiglo u Dalas. Tamo su otkrili nešto što ih je potpuno osvojilo – priliku za novi početak.
„Posla je bilo na svakom koraku. Ja sam u prve tri ili četiri nedelje promenio tri posla. Novac je bio tu, mogućnosti su bile tu, a britanski akcenat nam je pomagao i kod žena“, kroz osmeh je ispričao Alen.
Godine su prolazile, a nekadašnji navijači postali su uspešni poslovni ljudi, osnovali porodice i izgradili živote u Americi. Ipak, prijateljstvo koje ih je povezalo tokom Mundijala ostalo je jednako snažno.
Danas se i dalje redovno posećuju i čuju, a iako niko od njih ne žali zbog odluke da ostane u SAD, nostalgija za rodnim krajem nikada nije nestala.
„Ovde smo pronašli posao, novac i supruge. Sve je bilo deset puta bolje nego što smo imali u Stourbridžu. Ali i dalje mi nedostaje rodni grad više nego što možete da zamislite“, iskreno priznaje Alen.
Njihova priča pokazuje kako je jedno fudbalsko prvenstvo postalo mnogo više od sportskog događaja – pretvorilo se u životnu prekretnicu koja je zauvek promenila sudbine petorice prijatelja.
