SMRT ĆERKICE (2) GA UNIŠTILA, PAO U DEPRESIJU I BACIO SE POD VOZ! Imao je sve, a onda je usledila TRAGEDIJA! Mračna tajna slavnog golmana dugo je bila skrivena!
Robert Enke imao je sve što jedan fudbaler može da poželi – bio je reprezentativac Nemačke, kapiten Hanovera i ozbiljan kandidat za mesto prvog golmana na Mundijalu 2010. godine. Sa 32 godine delovalo je da je pred njim najlepši period karijere.
Međutim, slika koju je javnost gledala bila je potpuno drugačija od stvarnosti.
Dok se spremao za najveći turnir u karijeri, Enke je u sebi nosio bol koji nije mogao da se vidi na fudbalskom terenu.
Robert Enke rođen je 24. avgusta 1977. godine u Jeni, a još kao dečak pokazao je ogroman talenat za fudbal. Zanimljivo, nije odmah bio golman - počeo je kao napadač, ali je kasnije stao među stative i napravio potez koji će mu promeniti život. U omladinskim kategorijama Karla Zajsa Jene toliko je napredovao da je već kao tinejdžer počeo da kuca na vrata seniorskog fudbala.
Već sa 18 godina debitovao je za prvi tim Jene, a ubrzo je stigao poziv Borusije Menhengladbah. Tamo je u početku čekao svoju priliku, ali je vremenom postao prvi golman i skrenuo pažnju velikih evropskih klubova.
A onda je usledio transfer koji je trebalo da bude ostvarenje sna.
Barselona - san koji se pretvorio u pakao
Enke je 2002. godine stigao u Barselonu, jedan od najvećih klubova na svetu. Delovalo je da je pred njim blistava budućnost.
Ali stvari nisu išle prema planu.
Luj van Gal nije mu pružio mesto prvog golmana, a Enke je uglavnom čekao šansu. Jedan od najtežih trenutaka dogodio se u Kupu kralja protiv Novelde, kada je Barselona izgubila 3:2, a nemački golman našao se na udaru kritika.
Usledila je pozajmica u Fenerbahče, koja se završila veoma brzo, a potom i povratak u Španiju, u Tenerife.
Karijera je odjednom krenula putem koji niko nije očekivao.
Ipak, Enke nije odustao.
Vratio se u Nemačku, a 2004. godine potpisao za Hannover 96. Upravo tamo pronašao je stabilnost, postao jedan od najboljih golmana Bundeslige i ponovo se približio reprezentaciji.
A onda je njegov privatni život doživeo udarac od kojeg se nikada nije potpuno oporavio.
Ćerka Lara imala je samo dve godine
Enke i njegova supruga Tereza dobili su ćerku Laru, koja je rođena sa teškim urođenim srčanim problemom. Lekari su pokušavali sve što je bilo moguće da joj pomognu.
Lara je prošla kroz više medicinskih zahvata, ali je 2006. godine, sa samo dve godine, preminula od komplikacija povezanih sa srčanom manom.
Za porodicu je to bio nezamisliv gubitak.
A Enke je morao da nastavi da brani.
Da trenira.
Da putuje.
Da izlazi na teren.
Da pred kamerama izgleda kao da je sve u redu.
Upravo je tu počela jedna od najtežih etapa njegovog života.
Postao je reprezentativac, ali je nosio teret koji niko nije video
Uprkos tragediji, Enke se vratio vrhunskom fudbalu. Njegove partije u Hanoveru bile su sve bolje, a 2007. godine debitovao je za reprezentaciju Nemačke. Posle povlačenja Olivera Kana i Jensa Lemana, otvorila se velika borba za mesto prvog golmana.
Enke je imao ozbiljne argumente.
Bio je standardan u Hanoveru, pouzdan, iskusan i cenjen među saigračima. Na Evropskom prvenstvu 2008. bio je deo nemačkog tima koji je stigao do finala, a naredne godine sve je više izgledalo da bi upravo on mogao da bude nemačka jedinica u Južnoj Africi.
Bio je pred Mundijalom.
A onda se dogodilo nešto što niko nije mogao da vidi spolja.
Enke se godinama borio sa depresijom.
Njegova supruga Tereza kasnije je otkrila da je lečen zbog bolesti još od 2003. godine. Jedan od njegovih najvećih strahova bio je da bi, ukoliko se sazna za njegovo stanje, mogao da izgubi usvojenu ćerku Lejlu. Par ju je usvojio u maju 2009. godine.
Tako je čovek koji je pred publikom izgledao kao siguran i smiren golman u sebi vodio potpuno drugačiju utakmicu.
Samo dva dana pre tragedije – branio je za Hanover
Jedan od najpotresnijih detalja cele priče jeste činjenica da je Enke samo dva dana pre smrti stajao na golu Hanovera.
Branio je protiv Hamburga u utakmici koja je završena 2:2.
Za većinu ljudi to je bio samo još jedan Bundesligaški meč. Za Enkea je to bio poslednji.
U narednim danima nemački fudbal doživeo je šok.
U utorak 10. novembra 2009. godine odradio je jutarnji trening i dva sata kasnije bacio se pod voz koji je išao iz Bremena za Hanover, u mestu koje je samo dva kilomentra udaljeno od groba njegove ćerkice.
Policija je pronašla i oproštajno pismo, ali detalji nikada nisu objavljeni.
Vest je odjeknula širom Evrope. Reprezentacija Nemačke otkazala je prijateljsku utakmicu sa Čileom zakazanu za nekoliko dana kasnije, a brojni klubovi i stadioni odali su mu počast.
Hiljade ljudi izašle su na ulice. Cveće, sveće i poruke preplavile su stadion Hanovera. Na komemoraciji održanoj na stadionu okupilo se oko 40.000 ljudi.
Njegova udovica Tereza otkrila je da je Enke bio u velikoj depresiji šest godina zbog smrti ćerke i da je povremeno išao kod psihijatra. Sahranjen je u Njštatu, pored groba svoje ćerkice.
Smrt čuvenog golmana pokrenula je ogromnu javnu raspravu o depresiji i mentalnom zdravlju profesionalnih sportista.
Nemački fudbalski savez, DFL i Hannover 96 osnovali su 2010. godine Fondaciju Robert Enke, čiji je cilj upravo podizanje svesti o depresiji i pomoć ljudima koji se suočavaju sa mentalnim problemima, ali i podrška istraživanju i lečenju dečjih srčanih bolesti.
Tereza Enke postala je jedna od najvažnijih osoba u toj borbi.
Tako je iz jedne ogromne tragedije nastala misija da se o problemima o kojima se ćutalo - konačno govori.
